27.09.08

K A K T U S . . .

Objavljeno na Generalna | 17:15

 

    Danas mi je jako, jako lose. Danas mi nepodnosljivo nedostaje ono sto me je cinilo zivom. Danas cak ne mogu ni da placem. Znam da ne vredi, znam da mi ni to vise ne pomaze. Nije mi bolje. Danas je i lep dan, ne mogu se vaditi na kisu, jesen ili ko zna sta. Tuga je u meni, prejaka...kida... lomi...ubija...

    Zbog svega toga moji ljubimci odavno pate. Ne zale se, ne napustaju me, ali, vidim da pate. Danas sam utehu potrazila bas u njima. Danas sam ih malkice sredjivala, izvinila se za nebrigu i  rekla, ne obecala, da cu pokusati da brinem malo vise o njima. Ne znam da li ste pogodili, ali pricam o svojim kaktusima. Vecina ljudi mrzi kaktuse, i nema ih u  svojim kucama zbog bodljica, a ne znaju kakvu lepotu propustaju. Sa bodljama se lako izlazi na kraj, a dobija se najlepsi cvet. Traje koliko i carolija, jednu noc, ali se toliko zaljubite u njih da ih bez zaljenja cekate, po nekad i godinama da vam opet u nekoj mirisnoj noci otvore i poklone svoju lepotu. Ja imam oko 30 razlicitih, imala sam vise ali sam ih svojom greskom izgubila, a sad nemam volje da ih obnavljam, i verujte mi ni jedan mi ne smeta niti povredjuje bilo koga u kuci. A vecina cveta prelepo.

   Ovo su neki od njih, slike nisu moje, jer su cvetovi odavno prosli ali su i na mojima isti. Od pupoljka do cveta prodje dugo, cvet traje veoma kratko i vecina vrlo jako mirise.

   

    

   P.s. Za one koje jos uvek nisam ubedila da kupe sebi kaktus zbog lepote, hocu da Vam ukazem i na korisnu primenu kaktusa....

 

ili mozda ovako...

  Izaberite sami zbog cega, ali obavezno kupite sebi bar jedan kaktus!

  Kad se zaljubite u njega, javite se.

 

 

26.09.08

Bez naslova....

Objavljeno na Generalna | 18:00

 

   Jutro, jos neprobudjeno...

   Sakriva se u magli,

   Kao da ne zeli da se budi...

   Sanjivo, tuzno, oblacno.....

   Kisno, sumorno.

   Prazno kao i ja.

   Koracam praznom ulicom

   pognute glave i teskih koraka.

   Prolaznike ne gledam,

   U magli im lica ne raspoznajem...

   Niti zelim...

   Ionako se drago nece pojaviti.

   Prolazi jos jedan dan....

   Odlaze ptice, opada lisce..

   Jesen gazi sve sigurnijim korakom

   Sve vise mi opalim liscem prekriva puteve,

    Kisom ispira necije tragove,

   Maglom sakriva poznati lik....

   Ptice sa sobom odnose nadu....

   Ostaje samo mrak, kisa, tuga...

   I....nista vise....

 

 

19.09.08

D U H . . .

Objavljeno na Generalna | 12:11

   Sigurno se secate ovog filma. Ja sam ga gledala x puta. Nisam ljubitelj filmova, nemam zivaca da sedim tako dugo, ali ovaj mogu da gledam stalno. Sama tema filma je meni mnogo dublja asocijacija od opisane u filmu. Zar nemamo svi po nekog "Duha" koji je na srecu ziv i zdrav, ali se nama u nekim praznim nocima, kisnim jutrima, u usamljenim vecerima pojavljuje kao suza, kao jeza, kao glas koji samo mi cujemo? Koliko puta su Vas necije reci izgovorene ko zna kada usmerile u trenutku kad niste znali kojim putem da krenete? Koliko puta Vam se ucinilo da je tu negde, oko Vas. Ustvari ste pozeleli da je tu, da Vas zagrli, utesi, kaze svoje misljenje, ali je zelja biila toliko jaka da ste u trenutku osetili njegovo prisustvo?

   Zivot jeste film, a ovaj film jeste nasa unutrasnja borba.Tesko je odreci se srece u zivotu.Tesko je prihvatiti kraj neceg lepog. Tesko je nastaviti dalje kad vam smisao nastavka nestane. Nema svaki film srecan kraj, nemaju ni nase price srecne krajeve. I te unutrasnje borbe nas cesto ne dovedu do resenja, do prihvatanja, do zaborava. Jednostavno shvatimo da tako mora, nas "Duh" ode hteli mi to ili ne, a mi moramo dalje. Sami.

Desi se da nam vetar pokuca na prozor,da nam se dnevnik otvori sam bas na nekom datumu, da nam mraz nacrta srce na staklu....i za sve oko nas to nije nista posebno, samo mi znamo i osetimo da je neko opet setao nasim mislima. I da nikad nece da ode zauvek.

 

18.09.08

PRICA BEZ KRAJA............

Objavljeno na Generalna | 08:18

 

       Jedan slucajni susret....

        pogled koji zaustavlja vreme,

        jedno obicno zdravo.

        Mnogo, mnogo neobicnih dana....

        sreca koja se samo u romanima srece,

        nestvarno vreme kad je i nemoguce moguce,

        kad su i sneg i kisa lepi, 

        kad hladnoca greje,

        kad se tmurni dan smesi i 

        zeli dobro jutro.

        Kad bolest ne boli,

        kad se suza u biser pretvara.

        Kad su reci suvisne, 

        kad pogled govori.

        Vreme u kome zivimo

        istinski,

        u kome znamo sta osecanja znace,

        vreme u kome se trenutak 

        pretvara u vecnost.

        Nestalo je brzinom svetlosti,

        i pretvorilo zivot u svakodnevnicu.

        Bez pogleda, emocija, zivota...

        Svi dani su obicni,

        Oblaci su tmurni, kisa dosadna.

        Zima hladna, ledena...

        Necije srce u kamen pretvara,

        ledi osecanja,

        mrazom pise ruzne reci...

        ledenicama tera srecu daleko....

        Jos jedan slucajni susret,

        Pogled prepun gneva i osude,

        Jedno zasto....

        I kraj.............

 

 

 

16.09.08

Sreca i tuga....

Objavljeno na Generalna | 21:10

 

   Celo popodne sam za kompj. pravimo drustvo jedno drugom. On meni otvara stranice koje nisam procitala ovih dana, ja njemu pokusavam da poklonim novu pricu. Bez uspeha, bez inspiracije, bez volje...Citam Vas i razmisljam danas o Vama.Toliko razlicitih komentara, toliko razlicitih ljudi a opet svima zajednicka tuga. Negde upakovana u stihove, negde u putopis, negde u sve boje jeseni sa velikim trudom da se sakrije, da se ne prepozna.

    Neko javno pise o njoj, o njemu skoro uvek u proslom vremenu, a neki uporno tvrde da im nije stalo, da je sve tra la la, i da ih nije briga. Glasovi razuma na blogu stalno govore da ce sve proci, da ce doci na svoje, da treba gledati napred. Ali, niko ne kaze kako. Vecina komentara govori bice bolje, doci ce onaj pravi.....niko ne shvata da je taj pravi upravo otisao. I da su sva ta pisanja ustvari bol za njim, bas tim koji je otisao. Osecanja se ne kupuju u super marketu, ona se radjaju ko zna kako ali samo prema odredjenim osobama.To je isto kao sa decom. Naravno to je druga vrsta ljubavi ali je osecaj slican. Ni jedno dete koliko god bilo dobro ne moze menjati nase. Za nas je nase najbolje i tu podele ljubavi nema. Tako je i sa pravom osobom. Mozda se nekome nekada i dogodi jos nesto, ali to je samo varka. Prava stvar se dogadja samo jednom i to skoro uvek prerano ili prekasno. Desi se u srednjoj skoli kad nismo sigurni ni kako se zovemo i mi je odbacimo ili izgubimo zbog drustva, fakulteta, provoda.. ko zna zbog cega sigurni da ce prava ljubav tek doci. Kad dobijemo unuke shvatimo da je prava ljubav odavno otisla nekom drugom. Sa druge strane, dese nam se neke nepredvidjene stvari u zivotu, neke oci zalutaju bas tamo gde mi izgubljeni prolazimo i desi se sudar sa katastrofalnim posledicama. Bez ijedne reci, bez dodira desi se prava ljubav onako zrelo i mi shvatimo da su bas te oci  nasa poslednja stanica. Na zalost one po pravilu vec nekom pripadaju, a pripadamo i mi. Volimo se i patimo ali ostajemo tamo gde jesmo jer previse je razloga zasto to ostaje tako. Vremenom izgubimo zivce i svako ode  odnoseci sve dobro onog drugog sa sobom. Opet tuga.

   I cemu onda komentari bice bolje? Svako ko se prepoznaje u ovom sto sam napisala, a pisala sam na osnovu vasih iskustava i prica zna da nece biti bolje...mirnije mozda, ali bolje, lepse ispunjenije nece sigurno. Vrata ljubavi su uvek otvorena ali kad ljubav jednom izadje izasla je zauvek. Na zalost. Svakodnevnica skrece paznju, ponekad pisemo i vedrije postove ali tuga je prisutna u veeelikoj meri. Na svakom blogu.

   Da li je neko primetio da postoji blog koji pise srecno udata zena ili devojka sve jedno? Da pise bas o svojoj ljubavi, o ispunjenosti, o njihovom zivotu punom leptirica?  Najiskrenije bih volela da iz dana u dan citam kako je neko zaista srecan. Kako su mu se sve sve kockice sklopile u pravo vreme na pravom mestu sa pravom osobom.

11.09.08

Mom leptiru......

Objavljeno na Generalna | 10:04

 

  " Svi mi kad tad u zivotu upoznamo Leptira. Leptir je osoba, covek ili zena, decak ili devojcica izgubljena u ovom svetu, uzidana u teske zidove svoje maste, zaglavljena u balonu svojih snova. Leptir zna sve o ovom svetu, a ustvari ne zna nista, jer nista nije imao priliku doziveti. Leptira upoznamo bezazleno, slucajno, i isto ga tako zavolimo.. slucajno.. iskreno. Leptira primetiti ne mozemo, dug je njegov let i borba oko nas, a mi to ne vidimo sve dok Leptir od umora ne krene padati, a mi pruzimo dlan i ponudimo mu utociste...I tek tada pocinju svi nasi problemi.

  Onako malen, prestrasen uvuce nam se pod kozu i mi pocinjemo jedan potpuno novi zivot.Toliko malo ljubavi treba, a mi mu ponudimo tako mnogo. Leptir nam postane sve ono sto smo uvek zeleli, ono o cemu smo sanjali.. sve ono sto nam treba u zivotu. I niko nije sretniji od nas. Zivimo svaki trenutak u nadi da ce potrajati sto duze. Vreme nam nikad krace ne bude, snovi nikad realniji. Cak ljude gledamo drugacije. Sa osmehom prelazimo ulicu... zracimo. Leptir probudi leptira u nama.

  Ali, kako Leptir ojaca, i spozna mnogo toga, kad prodjete mnogo toga s njim i mislite da je on jedini sa kim se mozete zamisliti, Leptir se umori od vase toplote i podje traziti novi dom. Leptir pozeli imati nekog, ne znajuci da vec ima sve. Leptir pocne nerado da slece na nas dlan. I onda nas zivot izgubi smisao i boli jako, prejako.

   Ali, onog trenutka kad tuzni i skrhani od bola ipak pustimo Leptira i dozvolimo mu da ostvari svoje snove i nadje nekog kog zeli, kad mu mi nismo ono sto zeli, tog trenutka trebamo znati da smo na vrhuncu ljubavi prema tom istom..

   Al' opet zaboli, kad ga vidis u svojoj blizini, a znas da spava na tudjem dlanu. "

                                                                                             Autor Insolitus

   P.s. Obicno komentarisem tudje radove na svoj nacin i dodam svoje misljenje. Ovo ostavljam bez komentara. Ne znam da li je autor pisao o svom iskustvu, ali sam sigurna da  mnogi od nas s pravom i najiskrenije mogu staviti svoje ime ispod ovog teksta. 

 

 

 

 

09.09.08

LJUBAV......

Objavljeno na Generalna | 12:03

 

    "Kad sam te vidio znao sam sta gubim,

     Ne daju se tako ponos i sloboda,

     Al ne gase tu vatru ni vino ni voda.

 

     Kad sam te vidio u trenu sam znao

     Oteces mi blago a malo mi dati,

     Sve sto mi je sveto sa tobom ce pasti.

 

     Kad sam te vidio, u trenu sam znao, 

     Al vec sam te dodirnuo-vec sam zivot dao,

     Vec sam zivot dao.

 

    Cak i kad volimo osobu koja nam, na prvi pogled donosi jad i probleme, moramo shvatiti da nas ljubav cini istinski velikim. Ali ne ona slabicka, sebicna ljubav, vec ona velika bezrezervna. Na  kraju, covek sam sebi pravi probleme, ne ljubav u pogresne osobe.

    Treba biti jak pa voleti onog ko ne zasluzuje.

    A opet, ostati cist i nepovredjen u svojoj ljubavi.

     I biti jak i dalje voleti, cak i kad neka osoba, iz bilo kog razloga, ne moze biti kraj nas...."

    Stepski, ovo su tvoje reci napisane februara. Ja sam ih samo ozivela jer smatram da su suvise vredne i poucne da bi ostale zaglavljene u tvom komentaru.

    Slazem se da ljubav ima smisla jedino kad volis bez rezerve i bez preispitivanja. Lako je voleti dobre, postene, mirne... one koji vole nas. To nije ljubav. To je postovanje, zahvalnost uzajamno vracanje emocija. Prava ljubav ne pita ko si i kakav si. Prava ljubav ne trazi. Ona daje i prima ako joj se uzvrati. Prava ljubav razume i prasta. I voli i kad sve prodje. I kad nema sanse da se vrati.

    Ona pamti i voli...

    I ceka....

 

07.09.08

GRESKE....

Objavljeno na Generalna | 18:38

 

   Danas me je jedan post naveo na pricu o greskama i prastanju.O tome da li smo svesni svojih gresaka i koliko smo  spremni da razumemo i oprostimo tudje greske?

   Svi gresimo. Svesno ili nesvesno, namerno ili ne, greske se prave stalno. Svesne greske pravimo iz besa, povredjenosti, sujete.. Iz zelje da nekog povredimo, da vratimo...Cesto nismo svesni koliko sebe povredjujemo na taj nacin, i koliku stetu takva greska napravi. Koristi nikad nema, ni za jednu stranu. Posledice su zauvek teske i bolne.

   Nesvesne greske obicno pravimo iz najbolje namere. Zato sto nam je stalo da pomognemo, da ucinimo, zato sto uzivamo nesvesni da gresimo. Tu nikad nema zlobe, pakosti,  skrivenih namera. Ali,  nekad vreme pokaze da smo pogresno postupili, da smo opet nekog povredili, da smo neke znakove mozda prevideli. Sta onda? Opet su posledice teske i bolne.

   Koliko ste spremni da priznate gresku i koliko ste spremni da oprostite tudju?

   Mozda bi razgovor "hladne glave" resio ili bar ublazio posledice.

   Koliko ste voljni za takav razgovor kada ste povredjeni?

06.09.08

MOZDA....

Objavljeno na Generalna | 10:27

 

         Jos kao mala volela sam dugu. Kisu, nisam volela, munja i gromova sam se jako plasila, ali zbog duge je vredelo trpeti te strahove. Volela sam pricu o cupu na kraju duge. I sanjala sam i zamisljala kako izgleda kraj duge. Kako se po njoj hoda, kako se do kraja stize?

          Od svake kise pravila sam novu pricu. Novi put, i novi kraj. Uvek srecan. Uvek lep, i uvek moj. Kise i dalje nisam volela, munja se sve vise plasila, ali u kraj duge sve jace verovala. I nadala se da cu tamo pronaci sebe, kroz sve iskricave boje.

          Mnogo puta se duga gubila, mnogo puta ni kise nije bilo, ali mi se i mnogo puta cinilo da sam na korak do kraja, ali me upravo te munje sprecavaju da predjem i taj korak. Ko zna, mozda su munje znale da taj korak nije moj kraj, mozda su znale da bi bio greska.

           Sve do trenutka, kad sam prestala da se plasim. Kad sam dozivela najjacu kisu u mom zivotu, kad sam gromove slusala kao najdrazu pesmu a munje bile najlepsi vatromet u mom zivotu. Nisam se plasila, nisam imala cega, i bila sam srecna, najsrecnija. Kisa je prestala i pojavila se duga... moja duga.. sa bezbroj plavicastih boja koje gledaju samo mene. Znala sam, odmah sam znala da je to moj put. Znala sam i kako se hoda po njoj i gde je kraj. Znala sam i sta me tamo ceka. Sve sam znala i bila sam srecna.

           Ali, znala sam i da duga traje samo tren, samo casak koji se pretvara u vecnost.I to sam znala ali sam bila srecna i nisam htela da razmisljam o tome. Verovala sam u cuda. 

            Kisa odavno nije pala, duga se odavno ne pojavljuje. Munja i gromova se vise ne plasim, ne plasim se nicega, ali cemu kad duge nema. Stze jesen...stizu kise...mozda se i moje boje vrate.. ili ponekad svrate i  traju bar koliko i duga posle kise.

03.09.08

NA KRAJU DUGE.....

Objavljeno na Generalna | 11:05

 

      Sedim i razmisljam....o zivotu, o sreci,  o prolaznosti, o padovima, greskama...I  vise mi nista nije jasno. Kako, zasto i dokle? Toliko pitanja bez odgovora. Kad sam konacno bila sigurna da sam sklopila svoju slagalicu, ja sam se ustvari potpuno izgubila. Delovi su ostali rasuti tamo negde i sta sad? Nista, bas nista.

       Dosla sam ovde kod Vas jer mi glasni razgovor vise ne prija. Ovde razgovaram u tisini. Sa razlicitim ljudima koje ne poznajem, a opet su mi blizi nego oni realni. Blizi po osecanjima, po padovima, po zivotu. Drago mi je kad procitam da je neko ponovo pronasao sebe, sam ili kroz nekog drugog sve jedno. Zelim da verujem da je tako. Zelim da verujem da je i to moguce. Ali, mislim da je to samo privid. Mozda pokusaj da se podmiti sudbina.

       Neko me je jednom pitao "Ako ti Bog da sve sto si u zivotu sanjala, zelela i zamisljala, da li i dalje trazis?" Ja sam rekla ne, ja nemam vise sta da trazim. I sad tako mislim. A Bog je vecinu onoga sto mi je dao opet uzeo. Citajuci sve sto na blogu pise cesto se srecem sa komentarima kako sad boli ali vreme leci, mi zivimo od secanja, nalazimo nove vidike...Sva ta misljenja postujem, ali da li i Vi dragi moji u dubini duse verujete da se moze ziveti od secanja, da se moze biti isti ponovo? Da li ponovo uopste postoji, i cemu?? Za mene ne! Ja "ponovo" ne priznam za  mogucnost. REPRIZE POSTOJE U POZORISTU,U ZIVOTU IH NEMA.Celog zivota sanjamo i mastamo, o dobrom poslu, pravoj ljubavi, deci, svom gnezdascu i sreci.Retko kad se desi da sve to dobijemo, ili da dobijemo u paketu. Obicno dobijamo jedno po jedno ,sa zakasnjenjem ili u pogresnom trenutku kad je kasno ili nemoguce zadrzati sve. I sta onda?

       Vecina odgovara zivot ide dalje, bice novih prilika, vredi pamtiti....Ja u sve to ne verujem na taj nacin. Nova prilika? Ja ne zelim novu priliku.  Slazem se da zivot ide dalje, naravno ide i moj, ne ceka da se ja sastavim ali kako? Od danas do sutra u tisini, u pitanjima bez odgovora, u glasovima u glavi koje ni ne zelim vise da slusam. U proklinjanju same sebe, u uzaludnim pokusajima i molbama, u osudama...

        U NADI U NEKO MOJE SUTRA NA KRAJU MOJE DUGE KOJA SVAKIM DANOM SVE VISE BLEDI....