Nocas sam sanjala andjela..... I zao mi je sto sam se probudila....... Ne volim ovakva jutra......... Jutra lopove..... Jutra koja mi ukradu ono najlepse.....
Na danasnji danse nista znacajno nije dogodilo. Ustvari, nista toliko znacajno da bi se naslo u vestima.
Na danasnji dan sam saznala od jedne "predivne doktorice" da cu umreti.
Tek tako "Dobar dan, vi znate da ste prakticno mrtvi?"" Ili mozda niste, ne znam do sledece kontrole" Dovidjenja.
Vecina bi se prepala posle ovakvog razgovora. Ja nisam. Ja sam bas tog dana po izlasku iz ordinacije prvi put videla kako se sunce smeje. Meni! Bas tog dana sam pogledala u svoje oci i videla zivot, nadu, videla razlog za borbu. Tog dana sam postala zmaj! Od tog dana sam znala i osecala da mogu sve, da sam jaca od svega... i nicega se vise nisam plasila. Danas je isti datum, ali sasvim obican kisni dan bez sunca. A tako mi treba danas. Da mu samo osmeh vidim, da mu u ocima procitam da ce sve biti u redu. Da se ponovo nasmeje, samo meni. Da probudi zmaja, da me umiri.... da me zastiti. Da sija samo za mene, da svima pokaze da nisam sama. Sasvim obican dan, bez sunca.... bez...... mnogo toga..... bez icega......
