Juce se opet pisalo o macama... i videla sam da skoro svi obozavaju ta divna i umiljata stvorenja.... Jednom prilikom sam dobila jake kritike zasto sam rekla da ja mace ne volim....
Ustvari, nije da ih ne volim, ja samo ne uzivam da ih mazm i dodirujem, a i priznam... vise volim one divlje mace...
Ali evo za sve ljubitelje maca jedan post o macama iz mog ugla....Za sve Vas...
Mace su divna i preslatka stvorenja
Mace vole decu...
A i deca njih...
Mace su istrazivaci, pa cesto upadaju u razne nevolje...
Zivot je cudo. Nepredvidivo. Nejasno. Nepoznato. Iz dana u dan drugacije.. veselo, tuzno, zaljubljeno, nasmejano, uplakano...Slozice te se samnom? Zivot se ne uci. Nikad niste nacisto koliko znate, koliko mozete i koliko ste spremni... ni za srecu ni za tugu.
Ja sam mislila da znam... sigurno ne sve, ali dovoljno da zivot, zivotom zovem. Da mu se radujem, osmehujem, ali i da ga mrzim, da vristim na njega, da ga oplakujem... I da mu sve oprostim i da se ponovo radujemo zajedno.
Zivela sam, nekad lepo, nekad manje lepo, nekad veselo, nekad tuzno, nekad jaka, nekad uplasena, ali sam imala osmeh i kad su mi oci suzile.... Znala sam da osmeh brise i patnju, i bol, i mrznju. Jednom sam pokusala nekom da objasnim tajnu zivota..."uzivaj dok traje" .Neko se stalno ljutio na mene, govorio da to nije istina, i da on ne zeli to da prihvati. Ja sam ga ubedjivala da tako mora. I verovala da tako mora. I zivela tako... sa saznanjem da sve prolazi, da se sve menja, bas kao godisnja doba... Sunce, kisa, sneg... Led, hladnoca... toplina... radost i suze.... Stalno smo se svadjali oko toga. Nije nikako zeleo da veruje u prolaznost, u promene... u vreme... A ja sam bila jaka i za njega... u njegovoj borbi sa samim sobom... Sad vidim da sam ga naucila, bar necemu... da u dobrim danima uziva, a da lose podnosi...
Ali, nisam ni primetila, kad sam ja ostala zarobljena u jednoj neprolaznosti.... u lavirintu laznih suza, u pozoristu odlicno odglumljenih tragedija... U snu pretvorenom u nocnu moru...
I opet se vracam na pocetak, da je zivot cudo, nepredvidivo, nejasno, nepoznato...
Neke stvari bih rado izbegla, ali se one dese. Eto tako, same od sebe. Cak se trudim i da ne mislim o tome.
Ali, misli su neposlusne... van moje kontrole... Dodju nezvane, smeju se pakosno, placu preglasno... i mrve... mrve i to malo sto se mojim imenom jos uvek zove.
Retko izlazim, ne pricam sa ljudima, radim i druzim se sa kompom... tj. Vama. Spolja, u realnost, ne smem. Plasim se videcu nesto.... Ne, nemam snage za to!
A opet... ponekad, sasvim nesvesno odem.. i nadam se... Ustvari, jako zelim...! Zelja i strah pomesani... U korak me prate, zveckaju potpetiicama prkosa... Prkose jedno drugom! Strah dominira, prestize zelju, saplice je, cupa... grebe... sve dok je ne savlada. Dok je ne ubedi da njena jacina nije dovoljna da ga pobedi. Dok je ne ubedi da nije dovoljna sama sebi... Da zavisi od drugih... Da i drugi moraju krenuti ka njoj... Da moraju zajedno pobediti strah...
I tako se zelja u suzama, vrati svom sivilu, samoci... i mrzi strah... O, kako ga samo mrzi, dok joj se on prkosno smeje svestan svoje nadmoci... Svestan njene samoce... Svestan svega! I jak... Prokleto jak...!
Danasnji post je ustvari nastavak komentara koji su mi Andjelko i Gost ostavili juce. Andjelko je napisao:
" Ko zna zasto je to dobro"
Ja sam oduvek imala tu (ne)srecu, da me zivot nikad nije mazio i stedeo. Cini mi se da sam rodjena i ostavljena u lavirintu i da celog zivota trazim izlaz. Celog zivota prelazim prepreke i nastavljam da putujem... Mnogo sam izgubila, ali sam naucila da cenim ono sto imam. Da mi to bude sveto.
"Sudbina mesa karte, mi igramo"
Pazite, sudbina je vrlo opasan i iskusan kockar. Sudbina samo baci karte ispred nas, a mi smo ti koji pravimo kombinaciju... koji igramo... dobijamo ili gubimo. Ustvari:
"Sudbina coveku daje izvesnu slobodu onda ga opomene, pa zada udarac"
I ne mozemo je kriviti, nikako... jer nas stalno opominje.... ukazuje..... salje signale.... Stalno nam se javlja glasic koji kaze:
"Ne dajte da Vas ponesu osecanja, ko zna da li ce Vas ikad vratiti"
Ali, mi ga ne cujemo. Sigurni smo da sve mozemo, i da nam se nista ne moze desiti. Sigurni smo da smo zasticeni od svakog zla. Da nas gledaju oci koje nece dozvoliti da nam se bilo sta lose desi. Sve je ruzicasto, suncano, raspevano. Vidimo jedan divan svet i zivimo ga najbolje sto umemo .Ali...
"Svaka zamisao je laka, kad ne uzme u obzir stvarnost"
A, stvarnost je tu... ona nas prati, doziva, opominje... govori nam da:
"Kad god pomislimo da su nam se za nesto "otvorile oci" to obicno znaci da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili."
Nazalost! I onda, i ne primetimo kad...
"Dodje vreme kada se svi dugovi traze, i to odjednom sa strasnim i zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto smo ikad u zivotu kupili placamo ponovo. I to po novoj, visoj ceni."
I opet, ko zna koji put dodjemo do cinjenice da smo nesto prevideli .Samo se probudimo jednog jutra i shvatimo da poznatih tragova vise nema... da su dani kisni i prazni... da su dlanovi hladni... Da puta nema... Da su...
"Snovi zaista preskupi kad ih placamo nasumice zaslepljeni njihovom lepotom."
Budjenja su uvek teska i bolna. Niko ne zeli da se budi... Da se suoci sa stvarnoscu... sa samim sobom. Niko ne zeli da prizna da je izgubio... propustio... ili jednostavno pustio jer je tako najpostenije..... Emerson kaze:
"Sa svakim delom koji si propustio, nesto si dobio.
Sa delom sa kojim dobijes, uvek nesto gubis!"
Ja sam mnogo izgubila, ali sam mnogo i dobila. Propustila sam.... znam... i boli jako.... I znam da nema druge prilike... Ja samo hocu da naucim da zivim sa tim i da budem tu za meni drage ljude.
"Najlepse trenutke naseg zivota,
ne ispisujemo mi nasom rukom"
Ispisuje ih zivot, vreme, trenutak.... Nas zivot, koliko god bio tezak,on je nas, i ako smo vec dobili priliku da ga zivimo... onda moramo ziveti ubedjeni da je
Ovo
ili
OVO!
Ovo
ili
OVO
Ovo
ili
OVO!
Ovo
ili
OVO!
