Ja cu i danas na pocetku pozvati sve koji su vec dobili kartu, a jos uvek se nisu prepoznali, ili se nisu ukrcali da doplove do nas i zauzmu svoja mesta.
Prva karta danas ide mojoj cercici, vecitom sanjaru, uvek zaljubljenoj i uvek nasmejanoj curici, koja inace voli da putuje
Nova drugarica, koja sebe prepoznaje u nama.
Nama ne treba vise da bi bila deo naseg tima.
Na putovanje ce poneti svoju novu....
Koja ce kad se vrati odlicno krasiti njen novi dom.
Nas novi prijatelj koji voli i zna da kuva na putovanje nosi svoj alat...
Jos jedna nova drugarica bez stalne adrese, sa divnim komentarima, imenom sa dva N, i prtljagom po zelji moze doci po svoju kartu...
Ja cu joj je licno uruciti:)
Na redu je osoba koju je tesko opisati i u tri posta, zamislite kako bih onda u dve recenice.
Andjeo poslat na zemlju, da oplemenjuje ljudske duse, da ih uci pravim vrednostima i da bude pravi prijatelj svima.
Kartu joj urucujem ja preko svog naroda milog.
Njeni tragovi, zasluzuju ove reci.
Drugari, javljajte se sami...
Vec je guzva, pa moze da se desi da nekoga ne pomenem a to ne bi bilo u redu zar ne?
U jednoj porodici rodila se dva decaka. Jedan je bio sasvim zadovoljan zivotom koji su mu roditelji omogucili, ali drugi nije mogao s tim da se pomiri, hteo je nesto vise i otisao je u svet da nauci da hoda po vatri i vodi.
Posle mnogo lutanja i trazenja, naisao je na majstora ovih vestina, i on je prihvatio da ga poducava. Ucenje je, medjutim, potrajalo, a za svo to vreme on nije odlazio kuci. Svi su vec mislili da je propao trceci za svojim snom.
Jednog dana, dva brata su se nasla na istoj obali jedne reke u isto vreme, ali kako su prosle mnoge godine od kada se nisu videli, nisu se medjusobno prepoznali. Obojica su htela da predju na drugu obalu.
Preko reke je vozio camac na koji je cekalo nekoliko ljudi.
Kada je camac stigao nije mogao da prihvati sve putnike. Za brata, koji je vodio uobicajen gradjanski zivot, naslo se mesto u camcu, a ovaj drugi je morao da ceka sledecu turu. Nije mu se ta mogucnost dopala, pa kako za njega reka nije bila prepreka, on je krenuo pored camca hodajuci po vodi.
Svi ljudi u camcu i na obali, koji su to gledali, bili su, razumljivo, zadivljeni posmatrajuci nesvakidasnju vestinu. "CUDO" govorili su. Kad su stigli na drugu obalu, covek koji nije prepoznao svog brata, izasavsi iz camca pridje cudaku i sjajnih ociju upita:
"Gospodine, koliko ti je vremena trebalo da naucis da hodas po vodi?"
"Dvadeset godina" odgovori sav ponosan.
"OH" ugasi se sjaj u ocima onog sto je pitao.
"A ja sam camdziji dao jednu novcanicu.
VEZBAO SI DVADESET GODINA DA BI USTEDEO JEDNU NOVCANICU?"
Talas, vodeni prijatelju, slozices se da sve dok tako razmisljaju ljudi nikada nece nauciti da hodaju po vodi.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.
Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju…
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče…
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi pokloniš nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.
Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku…
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.
Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju…
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.
I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.
Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju…
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.
Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.
Potrebno mi je mnogo sunca,
i to noću, jedno da me susreće,
jedno da za mnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.
Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči,
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.
Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.
Niko od nas ne zna kada ce, i gde da mu se desi ovako nesto. Niko od nas to ne moze da planira, ali ni da spreci. Nekome to dodje kao blagoslov, vecini kao kazna.
Zasto kazna?
Zato sto to toliko jako osecanje porusi nas svet, okrene nas naglavacke i onda nestane. Plane u trenutku, u trenutku se i ugasi.
Sumski pozar plane bez najave napravi ogromne stete, i na kraju se ugasi.... Neko vreme se oseca dim u vazduhu a onda se sve vrati na svoje, ali sume vise nema.
Tako je i sa osecanjima, ljudi se naviknu na gubitak, ali osecanja se vise ne bude.
Koliko vas je porusilo svoje ustaljene zivote zbog ovakvih trenutaka, a onda ostalo bez toga?
Koliko vas je doslo u iskusenje da sve napusti i ode na kraj sveta zbog nekoga ko je posle par meseci nestao uz objasnjenje da to nije to?
Koliko vas je dozvolilo sebi da se ponovo zaljubi bas tako...
I koliko vas to isto moze da oseti vise puta u zivotu?
Sto se mene tice, za mene je takav osecaj jedinstven i nemoguce ga je osetiti vise puta.
Cak i da pustimo nekoga u nas zivot mislim da bi to bio kao utesna nagrada, a to nikome nije dovoljno zar ne????
I jos jedno pitanje iz naslova:
Kakva su osecanja kad se vec sve to desi...
Da li ljubav prelazi u mrznju, ili i dalje volite?
Da li osudjujete ili pokusavate da razumete drugu stranu?
Nema osobe koja nije pisala o ljubavi. U dnevniku u osnovnoj, na zidu skole, na fasadi zgrade.... na obicnom papiru, na pergamentu... cak i na zidu pecine.
Nema osobe koja nije dobila aritmiju zbog necijeg pogleda, koja nije ludovala, koja se nije smejala i koja nikada nije plakala bas zbog tih ociju.
Svako je u zivotu bar jednom voleo... i bio voljen. Svako je osetio i srecu i bol... bio u raju i u paklu.
I svi pisu o tome, sto znaci da su preziveli!
Zelim da znam sta je to sto nas sacuva u zivotu posle ljubavi?
Da li je to:
Zelja da dokazemo da nas ne boli
Potreba da nekome vratimo svu bol
Jednostavno prihvatanje da zivot ide dalje
Ili samo nada da ce se jednom ponovo pojaviti duga i da ce on ponovo koracati po njoj sa nama?
