06.09.08
MOZDA....
Jos kao mala volela sam dugu. Kisu, nisam volela, munja i gromova sam se jako plasila, ali zbog duge je vredelo trpeti te strahove. Volela sam pricu o cupu na kraju duge. I sanjala sam i zamisljala kako izgleda kraj duge. Kako se po njoj hoda, kako se do kraja stize?
Od svake kise pravila sam novu pricu. Novi put, i novi kraj. Uvek srecan. Uvek lep, i uvek moj. Kise i dalje nisam volela, munja se sve vise plasila, ali u kraj duge sve jace verovala. I nadala se da cu tamo pronaci sebe, kroz sve iskricave boje.
Mnogo puta se duga gubila, mnogo puta ni kise nije bilo, ali mi se i mnogo puta cinilo da sam na korak do kraja, ali me upravo te munje sprecavaju da predjem i taj korak. Ko zna, mozda su munje znale da taj korak nije moj kraj, mozda su znale da bi bio greska.
Sve do trenutka, kad sam prestala da se plasim. Kad sam dozivela najjacu kisu u mom zivotu, kad sam gromove slusala kao najdrazu pesmu a munje bile najlepsi vatromet u mom zivotu. Nisam se plasila, nisam imala cega, i bila sam srecna, najsrecnija. Kisa je prestala i pojavila se duga... moja duga.. sa bezbroj plavicastih boja koje gledaju samo mene. Znala sam, odmah sam znala da je to moj put. Znala sam i kako se hoda po njoj i gde je kraj. Znala sam i sta me tamo ceka. Sve sam znala i bila sam srecna.
Ali, znala sam i da duga traje samo tren, samo casak koji se pretvara u vecnost.I to sam znala ali sam bila srecna i nisam htela da razmisljam o tome. Verovala sam u cuda.
Kisa odavno nije pala, duga se odavno ne pojavljuje. Munja i gromova se vise ne plasim, ne plasim se nicega, ali cemu kad duge nema. Stze jesen...stizu kise...mozda se i moje boje vrate.. ili ponekad svrate i traju bar koliko i duga posle kise.
