Vreme je da se svedu racuni.
Da se lutkice i krpice vrate.
Svakom svoje
Nikom nista.
Vreme je da se oci otvore.
Da se maske skinu.
Da se ljudi neljudi
Prestanu nazivati Bogovima.
Vreme je da danas postane danas
Da juce ostane juce.
Da nista prestane da bude nesto
Da niko prestane da bude neko.
Vreme je da mali ljudi
Ostanu mali
Da veliki shvate da su veliki.
Vreme je za budjenje
Za spremanje duse
Za pronalazenje sebe
Najlakse je ziveti u proslosti.
Vreme je za hrabrost!
Dovoljno dugo sam na blogu da bih sebi dala pravo da napisem ovaj clanak.
Za svo vreme boravka ovde, nikoga ni za sta nisam prozvala.
Kritikovala jesam, ali sa najboljim namerama.
Bila ostra i direktna opet sa najboljim namerama.
Teme bloga nikada nisam kritikovala jer smatram da svako pise ono sta zeli, i ja to pozdravljam.
Ali, ljudi moji, uci na blog i pronaci milion istih komentara tipa 188 lajkova, ja zaista ne razumem!
Bilo je mnogo razmirica na blogu, mnogo nerazumljivih postova, mnogo preterivanja ali me nista od toga nije navelo da pozelim da vise ne dodjem ovde.
Danas kad sam usla, pozelela sam da ugasim blog.
Nema svrhe pisati, ako vam se na naslovnici koja je putokaz do dragih ljudi pojavi milion praznih komentara, i ni jedan vredan odlaska na neciji blog.
Blog nije facebook, nije cet, nije takmicenje aman!
Ovo nije stranica na kojoj lajkovi odredjuju profitabilnost.
Ovo je mesto za opustanje, za druzenje, za pisanje.
Komentari su dobrodosli, prepiske takodje, ali stotine istih komentara ne vrede.
Kako neko uopste moze da pomisli da vredi zato sto ima 300 komentara ako ih sam sebi ispise?
Da se razumemo, ja nemam nista protiv te dece, i one su dobrodosle kao i mi svi, ali red je da se postuje kucni red.
Red je da se i drugima da sansa da se pojave na naslovnici.
Red je da i ta deca nauce sta znaci zajednica, postovanje i kucni red.
Princeze sirene, curo izvini, ali molim te dozvoli da kad udjem na blog vidim i jos nesto osim tvojih 188 lajkova, kopiranja komentara da bi ih bilo vise i praznih poruka.
Prvi i poslednji put na blogu "Na kraju duge" prica o tome sta se nalazi na kraju duge.
Ova prica nema smisla bez
niti bez....
Sta je duga???
Iluzija...
Prelamanje svetlosti
Kapljice kise u borbi sa suncevim zracima????
Ko jos nije cuo pricu o cupu zlata na kraju duge?
O ispunjenju zelje kada prodje ispod duge.
O vilenjacima koji svojim stapicima onima koji veruju crtaju duge da bi po njima hodali?
Da, sve to je duga.... ona sarena tvorevina na nebu koja se pojavi kada se kisa i sunce nadju na istoj putanji.
Kada shvate da imaju bas ono sto je potrebno da bi duga zablistala i ocarala citav svet.
Imaju svetlucavost kapljica, odsjaj u svim bojama, imaju toplinu i imaju svezinu.
Imaju snage da ugase munje, da ucutkaju gromove, da uzburkaju talase i da probude vulkane a da opet budu najlepsi.
Imaju lepote toliko da im svi zavide i da im se dive u isto vreme.
Imaju nesto sto bi pozeleo svako ko ih vidi zajedno.
Imaju jedinstvene delove koji razdvojeni ne znace nista, ali sastavljeni zaustavljaju planetu.
Imaju jedno drugo!
Kada kisa kaze Suncu
"Ti si moje najmoje
Ja sam tvoja najtvoja"
Sunce od srece pretrci celu dugu i dodje do samog kraja gde ga kisa ceka i ljubi svetlucavim kapima stvarajuci nove i nove duge.
Sta se nalazi na kraju duge???
Nalazi se vasa druga polovina dragi moji, nalazi se vase sunce ili vasa kisa, nalazi se deo koji vam nedostaje, bez koga ne mozete hodati po tom mosticu predivnih boja.
Na kraju duge nalazite se vi, bas vi kompletni!
Ja svoj cup sa zlatom
Menjam za trenutak vecnosti
a vi dragi moji?????
Subota.....
Vrelo i sparno jos od ranog jutra.
Idem na pijacu, svracam do autobuske.
"Autobus za....?"
"Ima u deset sati!"
"Hvala" rekoh u prazno jer ljubazni cikica vec nestade.
Idem kuci, spremam se, saljem poruku bez imena (vrlo pristojno zar ne?) cekam odgovor i u jednom trenutku ukapiram da nisam rekla ko sam.
Saljem drugu poruku, dobijam odgovor i krecem.
Autobus iz filma "Ko to tamo peva" kasni deset minuta, nadrndani sofer nece da pogleda kartu, sedista k'o u posleratnom bioskopu, temperatura plus cetirsto stepeni, divne bakice sa cegerima punim hrane, decica koja idu za vikend kuci ... i ja!
Ljudi, ja sama u autobusu !!!!!!!
Misko juri otvorenih ociju 25 km na sat, staje svuda gde se pojavi bilo kakva kucica (ne preskace ni napustene), decica pevuse, on psuje a ja putujem... posle sto godina idem busom citavih tridesetak kilometara bezmalo dva sata.
E, sad da ne bude bas sve crno, nije bilo peci koju bi putnici lozili, a nije bilo ni prasica.
Bilo kako bilo, ja stigoh na odrediste. Prvi put u zivotu pesice u tom mestu.
Znam gde treba da idem, ali ne znam gde je to.
Lepo pitam taksistu "izvinite gde se nalazi .....???"
"Nikad cuo!"
"Kako bi me odvezli tamo ako ne znate gde se nalazi?"
"Ne bih te vozio" odgovara uz sarmantni osmeh.
Posle pet ulazaka u pekaru, knjizaru, itd... ja dobih objasnjenje gde da idem.
Stizem.
Ulazim.
Susrecem se sa divnim osmehom vecite devojcice.
Nailazim na srdacnost kao da se znamo sto godina.
Odmah dobijam sladoled, knjige i divne sagovornike za pricu.
Vise puta sam na blogu ponovila, lako je sa dobrima biti dobar.
To sada i istinski potvrdjujem.
Ziva enciklopedija sedi pored mene i rasipa svoje bisere nesebicno, prijateljski od srca.
Ja nemam potrebu za pricom.
Slusam i uzivam.
Shvatam da bih bila mnogo siromasnija da nisam usla u taj autobus.
Shvatam da je vredelo pobediti strah, i izaci iz kuce.
Shvatam da je ovo tek pocetak.
I shvatam da mi prija, da me budi, da me pokrece.
Naravno dragi moji, ovo je samo pocetak, dan se nije zavrsio na sladoledu....
Sta je posle bilo, zavredjuje novi post, kada se "madre" pojavi, a stici ce uskoro verujte mi na rec:)))))
