19.09.08
D U H . . .
Sigurno se secate ovog filma. Ja sam ga gledala x puta. Nisam ljubitelj filmova, nemam zivaca da sedim tako dugo, ali ovaj mogu da gledam stalno. Sama tema filma je meni mnogo dublja asocijacija od opisane u filmu. Zar nemamo svi po nekog "Duha" koji je na srecu ziv i zdrav, ali se nama u nekim praznim nocima, kisnim jutrima, u usamljenim vecerima pojavljuje kao suza, kao jeza, kao glas koji samo mi cujemo? Koliko puta su Vas necije reci izgovorene ko zna kada usmerile u trenutku kad niste znali kojim putem da krenete? Koliko puta Vam se ucinilo da je tu negde, oko Vas. Ustvari ste pozeleli da je tu, da Vas zagrli, utesi, kaze svoje misljenje, ali je zelja biila toliko jaka da ste u trenutku osetili njegovo prisustvo?
Zivot jeste film, a ovaj film jeste nasa unutrasnja borba.Tesko je odreci se srece u zivotu.Tesko je prihvatiti kraj neceg lepog. Tesko je nastaviti dalje kad vam smisao nastavka nestane. Nema svaki film srecan kraj, nemaju ni nase price srecne krajeve. I te unutrasnje borbe nas cesto ne dovedu do resenja, do prihvatanja, do zaborava. Jednostavno shvatimo da tako mora, nas "Duh" ode hteli mi to ili ne, a mi moramo dalje. Sami.
Desi se da nam vetar pokuca na prozor,da nam se dnevnik otvori sam bas na nekom datumu, da nam mraz nacrta srce na staklu....i za sve oko nas to nije nista posebno, samo mi znamo i osetimo da je neko opet setao nasim mislima. I da nikad nece da ode zauvek.
