16.09.08
Sreca i tuga....
Celo popodne sam za kompj. pravimo drustvo jedno drugom. On meni otvara stranice koje nisam procitala ovih dana, ja njemu pokusavam da poklonim novu pricu. Bez uspeha, bez inspiracije, bez volje...Citam Vas i razmisljam danas o Vama.Toliko razlicitih komentara, toliko razlicitih ljudi a opet svima zajednicka tuga. Negde upakovana u stihove, negde u putopis, negde u sve boje jeseni sa velikim trudom da se sakrije, da se ne prepozna.
Neko javno pise o njoj, o njemu skoro uvek u proslom vremenu, a neki uporno tvrde da im nije stalo, da je sve tra la la, i da ih nije briga. Glasovi razuma na blogu stalno govore da ce sve proci, da ce doci na svoje, da treba gledati napred. Ali, niko ne kaze kako. Vecina komentara govori bice bolje, doci ce onaj pravi.....niko ne shvata da je taj pravi upravo otisao. I da su sva ta pisanja ustvari bol za njim, bas tim koji je otisao. Osecanja se ne kupuju u super marketu, ona se radjaju ko zna kako ali samo prema odredjenim osobama.To je isto kao sa decom. Naravno to je druga vrsta ljubavi ali je osecaj slican. Ni jedno dete koliko god bilo dobro ne moze menjati nase. Za nas je nase najbolje i tu podele ljubavi nema. Tako je i sa pravom osobom. Mozda se nekome nekada i dogodi jos nesto, ali to je samo varka. Prava stvar se dogadja samo jednom i to skoro uvek prerano ili prekasno. Desi se u srednjoj skoli kad nismo sigurni ni kako se zovemo i mi je odbacimo ili izgubimo zbog drustva, fakulteta, provoda.. ko zna zbog cega sigurni da ce prava ljubav tek doci. Kad dobijemo unuke shvatimo da je prava ljubav odavno otisla nekom drugom. Sa druge strane, dese nam se neke nepredvidjene stvari u zivotu, neke oci zalutaju bas tamo gde mi izgubljeni prolazimo i desi se sudar sa katastrofalnim posledicama. Bez ijedne reci, bez dodira desi se prava ljubav onako zrelo i mi shvatimo da su bas te oci nasa poslednja stanica. Na zalost one po pravilu vec nekom pripadaju, a pripadamo i mi. Volimo se i patimo ali ostajemo tamo gde jesmo jer previse je razloga zasto to ostaje tako. Vremenom izgubimo zivce i svako ode odnoseci sve dobro onog drugog sa sobom. Opet tuga.
I cemu onda komentari bice bolje? Svako ko se prepoznaje u ovom sto sam napisala, a pisala sam na osnovu vasih iskustava i prica zna da nece biti bolje...mirnije mozda, ali bolje, lepse ispunjenije nece sigurno. Vrata ljubavi su uvek otvorena ali kad ljubav jednom izadje izasla je zauvek. Na zalost. Svakodnevnica skrece paznju, ponekad pisemo i vedrije postove ali tuga je prisutna u veeelikoj meri. Na svakom blogu.
Da li je neko primetio da postoji blog koji pise srecno udata zena ili devojka sve jedno? Da pise bas o svojoj ljubavi, o ispunjenosti, o njihovom zivotu punom leptirica? Najiskrenije bih volela da iz dana u dan citam kako je neko zaista srecan. Kako su mu se sve sve kockice sklopile u pravo vreme na pravom mestu sa pravom osobom.
