31.12.11
Objavljeno na
Generalna
| 14:50
Iza mene koraci,
svaki po sedam milja...
A ispod nogu oblaci
putokazi sve do moga cilja...
Mnogo koraka smo presli ove godine, pregazili mnogo milja, ispratili mnogo oblaka da bi dosli do svojih ciljeva.
Zajedno smo bas ove godine dosli do mozda najveceg i najtezeg, a opet tako laganog cilja... do nase prve knjige
Necu da zaboravim,
Ko sam i gde idem
I ako padnem ustacu..
gubitnici poraza se stide...
SAMO GUBITNICI PORAZA SE STIDE!!!!
Ja sa ponosom mogu reci da ovde nema gubitnika!
Bilo je mnogo poraza, mnogo suza i mnogo pogresnih koraka, ali smo svi na kraju nas gradic obasjali suncanim osmesima sto pokazuje da nismo gubitnici.
Znamo ko smo, znamo i gde idemo...
I znamo da smo stigli do Ulice Blogograda!
BITI PRVI, NAJBOLJI,
ZAKLETVA JE KOJU SEBI DAJEM
BITI PRVI, TO I OSTATI
POBEDA JE SAMO AKO TRAJE...
Ove godine smo svi prvi i najbolji, nas nekoliko sto smo uspeli da realizujemo nas prvenac, a svi ostali sto su verovali u nas, sto su nas svojim komentarima bodrili i hrabrili, sto su zdusno navijali sa korice i promociju, sto su dosli i tiho iz senke delili radost tog cudesnog dogadjaja sa nama. Svi smo pobednici, i svi smo prvi i najbolji.
Jedino mi je zao sto nisu svi vise verovali u ovaj projekat, sto nije bilo vise ulica u nasoj knjizi, ali...
Ako si dovoljno svoj,
ako si dovoljno jak
ne mogu nevolje da te zaustave.
Nista ti ne moze bol, nista ti ne moze mrak
NEMA PREDAJE!!!!
Ja znam da smo svi dovoljno svoji i dovoljno jaki, i znam da nam bol i mrak samo jacaju volju, i u to ime zelim da cestitam svima Novu Godinu, da svima pozelim mnogo srece, uspeha i ljubavi i najvise od svega zelim da nasa knjiga u novoj godini preraste u velegrad sa mnogo novih kvalitetnih ulica.
ZIVELI!!!!
Permalink
22.12.11
Objavljeno na
Generalna
| 11:30
Cele nedelje me boli zub. Ustvari, ne boli me zub nego me boli glava, uvo, jagodicna kost cak me i kosa sa te strane boli, ali kukavica kao ja pristaje da se drogira analginima samo da ne ide kod zubara.
Odavno je Tijana postavila pitanje cega se plasimo u zivotu.
Ja sam samouvereno odgovorila nicega!
Epa, dragi moji, sada se javno izvinjavam.
Lagala sam.
Plasim se i to koliko se samo plasim zubara.
Mirisa koji se oseti ulicom kao da prolazimo pored pekare a ne zubne ordinacije,
Svih onih sicusnih alata koji kad mi dotaknu zub izgledaju kao teske gradjeviske masine
Onog tihog zujanja za koje mi trebaju cepovi jer buka prelazi granice moje izdrzljivosti
Anestezije bez koje ni ne otvaram usta
Onog pitanja da li me boli dok mi cacka zivac, a ja ne mogu da mu odgovorim zauzeta dziberskim pominjanjem cele njegove uze i sire porodice u svojoj glavi.
Milion izgovora nadjem samo da ne odem kod zubara.
Od onog najbanalnijeg da me vise ne boli pa sve do side i hepatitisa koji se mogu preneti nesterilnim alatom.
Kad god krenem molim Boga da nije tu, da je prezauzet, da jednostavno ne moze da me primi.
U cekaonici najkulturnije propustam sve koji su dosli pre i posle mene dok ne ostanem samo ja.
I sad, ako neko slovo nije na mestu, ne ljutite se, ja za pola sata krecem kod zubara, i vise nisam svoja.
Prva zelja koju cu vam pozeleti u Novoj Godini bice da vas nikada ne zaboli zub!!!!!
Pozelite je i vi meni molim vas.
Permalink
15.12.11
Objavljeno na
Generalna
| 09:16
Kao prvo sliku sam maznula od Sukija jer nemam cime da slikam svoju, ali ista je i moja verujte mi na rec.
Promocija je bila ja sam je na moju zalost propustila, verovatno svojom greskom, ali sta je tu je. Lepo sam se isplakala, izbesnela, malo rusila po kuci i na kraju morala da prihvatim poraz kao mnogo puta ranije.
Ima trenutaka kada nam se jednostavno ne da da nam se nesto ostvari. Prvi put u zivotu ni jednog trenutka nisam razmisljala hocu li biti na promociji, jednostavno sam znala da hocu i da to silno zelim, ali... Prvo auto koji nije bio spreman da podje na vreme, onda bus za koji nisam imala rezervaciju, pa onda neki drugi autobusi za koje nisam bila sigurna da ce me dovesti na vreme tamo gde treba i suzni povratak kuci.
I onda, dan nakon promocije bum! Poziv iz Smedereva da odmah dodjem tamo. I bila sam... juce. Sanjarenja nisam mogla da vidim jer je radila, ali sam zato upoznala naseg vuka, mog najostrijeg kriticara sa najpitomijim ocima koje sam ikada srela.
Znate sta najvise volim u Beogradu?
Lezernost gradjana kada je snalazenje u pitanju:)
Znate onu recenicu kad nekog pitate gde se nalazi Stepski a oni vam kazu : Malo ste promasili put, vratite se jedno desetak kilometara nazad a onda skrenite blago polulevo i idite pravo jedno 5-6 kilometara a onda pitajte nekog za dalje. Uzivam u tom snalazenju, u mom gradu ljudi moji gde god da zalutate na nekih 500 metara morate stici gde ste posli. Ali dobro, malo desno, malo polulevo, nekih pedesetak kilometara lutanja i vracanja na pravi put i ja pronadjoh Vuka i njegovu ljubav na jednom prelepom mestu gde me docekase sa sirokim prijateljskim osmesima dobrih i otvorenih dusa.
Sto se njegovog izgleda tice, znala sam ga sa slike tako da se tu nista nije promenilo, pitome oci i veliki osmeh... tako sam ga i zamisljala.
Sto se komunikacije tice, oduvek je i ovde bio slobodan i otvoren da mi kaze bilo sta, da me kritikuje i da se naljuti na mene samo da bii me naterao da vidim sunce i da se nasmejem tako da jucerasnj susret nikako nije licio na upoznavanje... to je bio srdacni susret starih poznanika.
Zao mi je sto sam imala 5 min vremena za druzenje sa ovom sjajnom porodicom, ali verujem da ce biti jos susreta.
Malog vucica nisam videla, ali znam da od onakvih roditelja mora biti medenko sa veeeelikim osmehom.
Dragi moji , Hvala vam na svemu i vidimo se ponovo.
Grli vas Casper !
Permalink
12.12.11
Objavljeno na
Generalna
| 09:41
Kad zivite u gradu iz koga samo jedan autobus na 6 sati polazi za Beograd, i to ne mozete u njega bez rezervacije, onda vam ostaje samo da zamislite promociju i da placete kao ja:(((((
Permalink
07.12.11
Objavljeno na
Generalna
| 14:17
Mladi bračni par uđe u najbolju prodavnicu u gradu.
Muž i žena dugo su posmatrali šarene igračke poređane na policama, povešane o plafonu, u veselom neredu na klupama.
Bilo je tu lutaka koje se smeju i koje plaču, elektronskih igara, minijaturnih kuhinja koje spremaju pice i torte.
Nisu se mogli odlučiti.
Priđe im mlada i otmena prodavačica.
"Vidite", objašnjavala je žena,
"mi imamo malenu devojčicu, ali oboje smo odsutni po ceo dan, a često i naveče."
"Reč je o devojčici koja se retko smeje", nastavio je čovek.
"Hteli bismo joj kupiti nešto što će je usrećiti", ponovo će žena,
"I onda kad nas nema… Nešto što će je veseliti kad bude sama."
"Žao mi je", nasmeši se ljubazno prodavačica.
"Mi ne prodajemo roditelje!"
Zato nadjite vremena za svoju decu...
Vama tih 2 i vise sata nece bitno uticati na posao a njima ce to mnogo znaciti :))) By: ZeX
Permalink
05.12.11
Objavljeno na
Generalna
| 12:09
Permalink
