Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela. Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.
On je bio polovina necega. Snazna, lepa i darovita polovina necega, sto je mozda bilo jos snaznije, vece i lepse od njega. Bio je, dakle, carobna polovina necega velicanstvenog i nedokucivog. A ona, ona je bila potpuna celina. Mala, dezorijentisana, ne mnogo snazna ni skladna celina, ali celina." .....
Svi koji me citate i komentarisete, i svi oni koji ne ostavljate komentare ali citate ono sto kod mene pise, sigurno se secate one tajanstvene gosce koja je ostavljala divne komentare na mojim postovima.
Svi cete se sloziti sa mnom da su ti komentari gotovo uvek bili sadrzajniji od mojih postova, sto mi je u sustini i cilj pisanja.
Moji postovi su uvod u vasa misljenja, vidjenja stvari i nalazenja resenja.
Gosca je to savrseno radila.
Najiskrenije kazem da mi je mnogo i pomogla.
U sustini, znala sam ja sve to sto mi je ona govorila, ali nekada razum odbija da prihvati ocigledno, slozicete se sa mnom.
E tako mi je ta draga osoba stalno dolazila na blog, pisala komentare i izazvala veliko interesovanje kod svih blogera.
Moram priznati da su me neki blogeri koje sam uzivo upoznala naterali da malo razmislim da se iza gosta ne kriju bas oni.
Mnogo blogera mi je zamerilo sto sakrivam gosta i sto pise samo na mom blogu.
Ja sam i sada beskrajno zahvalna na ukazanom poverenju, i na tome sto je ta divna i plemenita osoba izabrala bas mene.
Sta se onda desilo???
Gosca je objavila da se zaljubila i nestala sa bloga.
Pisala sam joj, dozivala je ali bez uspeha.
Jedino sam zelela da uziva u svojoj sreci, da i ona bude zadovoljna svojim zivotom.
I eto... Nova godina mi je donela njene komentare.
Gosca je konacno odlucila da napravi svoj blog, i da svoje prelepe misli podeli sa svim ljudima koji znaju da slusaju, i koji znaju da cuju to sto su slusali ili procitali.
Dragi moji blogeri, za sve vas koji zelite da upoznate ovu divnu zenu, i da se sami uverite da je sve ovo sto sam napisala istina pokucajte na ova vrata:
http://vetruska.blogspot.com/
Domacica ce vas sigurno docekati sa srdacnoscu koju retko vidjate i u realnom svetu.
Draga gosco, nadam se da cemo se i dalje citati i razmenjivati misljenja.
Ja ti od srca cestitam na otvaranju bloga i mislim da ce to biti jedna prijatna i topla sobica u kojoj cu uvek rado popiti caj caskajuci sa tobom.
Jednostavno nemam šta da napišem. Razmišljam, i shvatam da se tuga najlakše opisuje. Da za nju ima reči koliko hoćeš. Ali, čemu tuga kada odgovora nema. Ili ga ima, ali nema replike na odgovor.Jednostavno se sve zna i bez reči.
Pokušavam da objasnim, nešto neobjašnjivo, odnosto nešto sasvim jasno. Nešto što uopšte ne zavisi od mene.
Koliko puta sam pročitala, bori se, ne odustaj, traži, sve je u tvojim rukama....
Ali ne!!!! Postoje stvari koje jednostavno ne zavise od nas. Koliko god se mi borili, želeli, koliko god sebe dali, postoje situacije koje ne zavise od nas.
"I naprosto se tuga desi..."
I naprosto nas parališe, izdvoji iz celine i onda lomi...mrvi.... melje....
I mi tu ne mozemo nista.
I onda pišemo, bolujemo patimo... I svi to znaju, osim onih koji su odgovorni za naše stanje. Onih, koji ustvari jedini znaju kako se osećamo.
Pitamo se zašto, gde smo pogrešili, šta smo uradili ili šta nismo uradili, vraćamo slike milion puta u glavi... Sve do trenutka kada nam se odgovori nametnu sami! Kada nam neki nečujni glasic dovikne da nije do nas.
Trenutak prosvetljenja, najbolniji trenutak kada spakujemo svoje emocije i odemo u svoj svet gde nema ničega.
Gde se ne pitamo ništa, jer sve znamo. Gde ne tugujemo, ne plačemo, gde ničega nema.
Slike se više ne smenjuju, godišnja doba miruju, srce kuca tek toliko da pokaže da smo živi....
Živi...u svetu ravnodušnosti.... neosećanja... ništavila!
Ima li ičeg goreg od smrti.
Ima!
Ravnodušnost!
Ne dozvolite sebi da dodjete u stanje ravnodušnosti. Da dodjete u situaciju da ništa ne osećate. Ne dozvolite sebi da mrtvi proživite život.
Koliko god bolelo, shvatite da život prolazi, da se menja.... da se godičnja doba smenjuju...
" ... Prolazi vreme, al' to mu je manir, i sve je to plitko k'o plekani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku. O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi. To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.... "
"Jel ti se svidam? Svidaš mi se naravno... simpatična si mi i lepa.
Jesam ti draga? Jesi, ma najdraža si mi...tako si mila... ma mogao bi te zagrliti i ne puštati.
Kakva sam kao osoba? Ti si dobra, nasmejana, vesela, ima nešto u tebi što privuče čoveka.... ma šta da ti kažem... zračiš.
Znači voliš provoditi vreme sa mnom? Jako... sati mi prolete kao sekunde s tobom... nikada mi nije dosadno... ti si energija i duh.
A mogu li te nasmejati? Uvek mi razvučeš osmeh na lice... to je nešto što posebno volim kod tebe.. zabavna si .. poput zaigranog deteta... ti si moja sreća.... izvlačiš ono iskreno veselje iz mene.
Hmm, a voliš li kad se igram prstima po tvome licu? Volim kako tvoji prstići prelaze preko moga lica... tako su nežni.. pogadaju mesta na kojima je koža najosjetljivija... trnci me prolaze od njih.
Onda sigurno voliš i moje poljupce? Mmm.... volim te tople usne i nežne poljupce koji mi greju lice, usne, telo. Tvoji poljupci mi greju dušu... oni su moj lek... oni stvaraju zavisnost. Mogao bih te ljubiti danima... i još mi ne bi bilo dovoljno.... bilo bi malo... premalo.
Htela bi te samo pitati još nešto... a voliš li me? Mila rekli smo da ne pitaš to... ne volim te... dušo pa znaš da se ne može svakoga voleti...
Znam... samo sam se nadala da ce ovaj put biti drugačije..."
P.s. Ovo je poklon virtualnoj bliznakinji mog sina.
