18.09.08
Objavljeno na
Generalna
| 08:18
Jedan slucajni susret....
pogled koji zaustavlja vreme,
jedno obicno zdravo.
Mnogo, mnogo neobicnih dana....
sreca koja se samo u romanima srece,
nestvarno vreme kad je i nemoguce moguce,
kad su i sneg i kisa lepi,
kad hladnoca greje,
kad se tmurni dan smesi i
zeli dobro jutro.
Kad bolest ne boli,
kad se suza u biser pretvara.
Kad su reci suvisne,
kad pogled govori.
Vreme u kome zivimo
istinski,
u kome znamo sta osecanja znace,
vreme u kome se trenutak
pretvara u vecnost.
Nestalo je brzinom svetlosti,
i pretvorilo zivot u svakodnevnicu.
Bez pogleda, emocija, zivota...
Svi dani su obicni,
Oblaci su tmurni, kisa dosadna.
Zima hladna, ledena...
Necije srce u kamen pretvara,
ledi osecanja,
mrazom pise ruzne reci...
ledenicama tera srecu daleko....
Jos jedan slucajni susret,
Pogled prepun gneva i osude,
Jedno zasto....
I kraj.............
Permalink
16.09.08
Objavljeno na
Generalna
| 21:10
Celo popodne sam za kompj. pravimo drustvo jedno drugom. On meni otvara stranice koje nisam procitala ovih dana, ja njemu pokusavam da poklonim novu pricu. Bez uspeha, bez inspiracije, bez volje...Citam Vas i razmisljam danas o Vama.Toliko razlicitih komentara, toliko razlicitih ljudi a opet svima zajednicka tuga. Negde upakovana u stihove, negde u putopis, negde u sve boje jeseni sa velikim trudom da se sakrije, da se ne prepozna.
Neko javno pise o njoj, o njemu skoro uvek u proslom vremenu, a neki uporno tvrde da im nije stalo, da je sve tra la la, i da ih nije briga. Glasovi razuma na blogu stalno govore da ce sve proci, da ce doci na svoje, da treba gledati napred. Ali, niko ne kaze kako. Vecina komentara govori bice bolje, doci ce onaj pravi.....niko ne shvata da je taj pravi upravo otisao. I da su sva ta pisanja ustvari bol za njim, bas tim koji je otisao. Osecanja se ne kupuju u super marketu, ona se radjaju ko zna kako ali samo prema odredjenim osobama.To je isto kao sa decom. Naravno to je druga vrsta ljubavi ali je osecaj slican. Ni jedno dete koliko god bilo dobro ne moze menjati nase. Za nas je nase najbolje i tu podele ljubavi nema. Tako je i sa pravom osobom. Mozda se nekome nekada i dogodi jos nesto, ali to je samo varka. Prava stvar se dogadja samo jednom i to skoro uvek prerano ili prekasno. Desi se u srednjoj skoli kad nismo sigurni ni kako se zovemo i mi je odbacimo ili izgubimo zbog drustva, fakulteta, provoda.. ko zna zbog cega sigurni da ce prava ljubav tek doci. Kad dobijemo unuke shvatimo da je prava ljubav odavno otisla nekom drugom. Sa druge strane, dese nam se neke nepredvidjene stvari u zivotu, neke oci zalutaju bas tamo gde mi izgubljeni prolazimo i desi se sudar sa katastrofalnim posledicama. Bez ijedne reci, bez dodira desi se prava ljubav onako zrelo i mi shvatimo da su bas te oci nasa poslednja stanica. Na zalost one po pravilu vec nekom pripadaju, a pripadamo i mi. Volimo se i patimo ali ostajemo tamo gde jesmo jer previse je razloga zasto to ostaje tako. Vremenom izgubimo zivce i svako ode odnoseci sve dobro onog drugog sa sobom. Opet tuga.
I cemu onda komentari bice bolje? Svako ko se prepoznaje u ovom sto sam napisala, a pisala sam na osnovu vasih iskustava i prica zna da nece biti bolje...mirnije mozda, ali bolje, lepse ispunjenije nece sigurno. Vrata ljubavi su uvek otvorena ali kad ljubav jednom izadje izasla je zauvek. Na zalost. Svakodnevnica skrece paznju, ponekad pisemo i vedrije postove ali tuga je prisutna u veeelikoj meri. Na svakom blogu.
Da li je neko primetio da postoji blog koji pise srecno udata zena ili devojka sve jedno? Da pise bas o svojoj ljubavi, o ispunjenosti, o njihovom zivotu punom leptirica? Najiskrenije bih volela da iz dana u dan citam kako je neko zaista srecan. Kako su mu se sve sve kockice sklopile u pravo vreme na pravom mestu sa pravom osobom.
Permalink
11.09.08
Objavljeno na
Generalna
| 10:04
" Svi mi kad tad u zivotu upoznamo Leptira. Leptir je osoba, covek ili zena, decak ili devojcica izgubljena u ovom svetu, uzidana u teske zidove svoje maste, zaglavljena u balonu svojih snova. Leptir zna sve o ovom svetu, a ustvari ne zna nista, jer nista nije imao priliku doziveti. Leptira upoznamo bezazleno, slucajno, i isto ga tako zavolimo.. slucajno.. iskreno. Leptira primetiti ne mozemo, dug je njegov let i borba oko nas, a mi to ne vidimo sve dok Leptir od umora ne krene padati, a mi pruzimo dlan i ponudimo mu utociste...I tek tada pocinju svi nasi problemi.
Onako malen, prestrasen uvuce nam se pod kozu i mi pocinjemo jedan potpuno novi zivot.Toliko malo ljubavi treba, a mi mu ponudimo tako mnogo. Leptir nam postane sve ono sto smo uvek zeleli, ono o cemu smo sanjali.. sve ono sto nam treba u zivotu. I niko nije sretniji od nas. Zivimo svaki trenutak u nadi da ce potrajati sto duze. Vreme nam nikad krace ne bude, snovi nikad realniji. Cak ljude gledamo drugacije. Sa osmehom prelazimo ulicu... zracimo. Leptir probudi leptira u nama.
Ali, kako Leptir ojaca, i spozna mnogo toga, kad prodjete mnogo toga s njim i mislite da je on jedini sa kim se mozete zamisliti, Leptir se umori od vase toplote i podje traziti novi dom. Leptir pozeli imati nekog, ne znajuci da vec ima sve. Leptir pocne nerado da slece na nas dlan. I onda nas zivot izgubi smisao i boli jako, prejako.
Ali, onog trenutka kad tuzni i skrhani od bola ipak pustimo Leptira i dozvolimo mu da ostvari svoje snove i nadje nekog kog zeli, kad mu mi nismo ono sto zeli, tog trenutka trebamo znati da smo na vrhuncu ljubavi prema tom istom..
Al' opet zaboli, kad ga vidis u svojoj blizini, a znas da spava na tudjem dlanu. "
Autor Insolitus
P.s. Obicno komentarisem tudje radove na svoj nacin i dodam svoje misljenje. Ovo ostavljam bez komentara. Ne znam da li je autor pisao o svom iskustvu, ali sam sigurna da mnogi od nas s pravom i najiskrenije mogu staviti svoje ime ispod ovog teksta.
Permalink
09.09.08
Objavljeno na
Generalna
| 12:03
"Kad sam te vidio znao sam sta gubim,
Ne daju se tako ponos i sloboda,
Al ne gase tu vatru ni vino ni voda.
Kad sam te vidio u trenu sam znao
Oteces mi blago a malo mi dati,
Sve sto mi je sveto sa tobom ce pasti.
Kad sam te vidio, u trenu sam znao,
Al vec sam te dodirnuo-vec sam zivot dao,
Vec sam zivot dao.
Cak i kad volimo osobu koja nam, na prvi pogled donosi jad i probleme, moramo shvatiti da nas ljubav cini istinski velikim. Ali ne ona slabicka, sebicna ljubav, vec ona velika bezrezervna. Na kraju, covek sam sebi pravi probleme, ne ljubav u pogresne osobe.
Treba biti jak pa voleti onog ko ne zasluzuje.
A opet, ostati cist i nepovredjen u svojoj ljubavi.
I biti jak i dalje voleti, cak i kad neka osoba, iz bilo kog razloga, ne moze biti kraj nas...."
Stepski, ovo su tvoje reci napisane februara. Ja sam ih samo ozivela jer smatram da su suvise vredne i poucne da bi ostale zaglavljene u tvom komentaru.
Slazem se da ljubav ima smisla jedino kad volis bez rezerve i bez preispitivanja. Lako je voleti dobre, postene, mirne... one koji vole nas. To nije ljubav. To je postovanje, zahvalnost uzajamno vracanje emocija. Prava ljubav ne pita ko si i kakav si. Prava ljubav ne trazi. Ona daje i prima ako joj se uzvrati. Prava ljubav razume i prasta. I voli i kad sve prodje. I kad nema sanse da se vrati.
Ona pamti i voli...
I ceka....
Permalink
07.09.08
Objavljeno na
Generalna
| 18:38
Danas me je jedan post naveo na pricu o greskama i prastanju.O tome da li smo svesni svojih gresaka i koliko smo spremni da razumemo i oprostimo tudje greske?
Svi gresimo. Svesno ili nesvesno, namerno ili ne, greske se prave stalno. Svesne greske pravimo iz besa, povredjenosti, sujete.. Iz zelje da nekog povredimo, da vratimo...Cesto nismo svesni koliko sebe povredjujemo na taj nacin, i koliku stetu takva greska napravi. Koristi nikad nema, ni za jednu stranu. Posledice su zauvek teske i bolne.
Nesvesne greske obicno pravimo iz najbolje namere. Zato sto nam je stalo da pomognemo, da ucinimo, zato sto uzivamo nesvesni da gresimo. Tu nikad nema zlobe, pakosti, skrivenih namera. Ali, nekad vreme pokaze da smo pogresno postupili, da smo opet nekog povredili, da smo neke znakove mozda prevideli. Sta onda? Opet su posledice teske i bolne.
Koliko ste spremni da priznate gresku i koliko ste spremni da oprostite tudju?
Mozda bi razgovor "hladne glave" resio ili bar ublazio posledice.
Koliko ste voljni za takav razgovor kada ste povredjeni?
Permalink
06.09.08
Objavljeno na
Generalna
| 10:27
Jos kao mala volela sam dugu. Kisu, nisam volela, munja i gromova sam se jako plasila, ali zbog duge je vredelo trpeti te strahove. Volela sam pricu o cupu na kraju duge. I sanjala sam i zamisljala kako izgleda kraj duge. Kako se po njoj hoda, kako se do kraja stize?
Od svake kise pravila sam novu pricu. Novi put, i novi kraj. Uvek srecan. Uvek lep, i uvek moj. Kise i dalje nisam volela, munja se sve vise plasila, ali u kraj duge sve jace verovala. I nadala se da cu tamo pronaci sebe, kroz sve iskricave boje.
Mnogo puta se duga gubila, mnogo puta ni kise nije bilo, ali mi se i mnogo puta cinilo da sam na korak do kraja, ali me upravo te munje sprecavaju da predjem i taj korak. Ko zna, mozda su munje znale da taj korak nije moj kraj, mozda su znale da bi bio greska.
Sve do trenutka, kad sam prestala da se plasim. Kad sam dozivela najjacu kisu u mom zivotu, kad sam gromove slusala kao najdrazu pesmu a munje bile najlepsi vatromet u mom zivotu. Nisam se plasila, nisam imala cega, i bila sam srecna, najsrecnija. Kisa je prestala i pojavila se duga... moja duga.. sa bezbroj plavicastih boja koje gledaju samo mene. Znala sam, odmah sam znala da je to moj put. Znala sam i kako se hoda po njoj i gde je kraj. Znala sam i sta me tamo ceka. Sve sam znala i bila sam srecna.
Ali, znala sam i da duga traje samo tren, samo casak koji se pretvara u vecnost.I to sam znala ali sam bila srecna i nisam htela da razmisljam o tome. Verovala sam u cuda.
Kisa odavno nije pala, duga se odavno ne pojavljuje. Munja i gromova se vise ne plasim, ne plasim se nicega, ali cemu kad duge nema. Stze jesen...stizu kise...mozda se i moje boje vrate.. ili ponekad svrate i traju bar koliko i duga posle kise.
Permalink
03.09.08
Objavljeno na
Generalna
| 11:05
Sedim i razmisljam....o zivotu, o sreci, o prolaznosti, o padovima, greskama...I vise mi nista nije jasno. Kako, zasto i dokle? Toliko pitanja bez odgovora. Kad sam konacno bila sigurna da sam sklopila svoju slagalicu, ja sam se ustvari potpuno izgubila. Delovi su ostali rasuti tamo negde i sta sad? Nista, bas nista.
Dosla sam ovde kod Vas jer mi glasni razgovor vise ne prija. Ovde razgovaram u tisini. Sa razlicitim ljudima koje ne poznajem, a opet su mi blizi nego oni realni. Blizi po osecanjima, po padovima, po zivotu. Drago mi je kad procitam da je neko ponovo pronasao sebe, sam ili kroz nekog drugog sve jedno. Zelim da verujem da je tako. Zelim da verujem da je i to moguce. Ali, mislim da je to samo privid. Mozda pokusaj da se podmiti sudbina.
Neko me je jednom pitao "Ako ti Bog da sve sto si u zivotu sanjala, zelela i zamisljala, da li i dalje trazis?" Ja sam rekla ne, ja nemam vise sta da trazim. I sad tako mislim. A Bog je vecinu onoga sto mi je dao opet uzeo. Citajuci sve sto na blogu pise cesto se srecem sa komentarima kako sad boli ali vreme leci, mi zivimo od secanja, nalazimo nove vidike...Sva ta misljenja postujem, ali da li i Vi dragi moji u dubini duse verujete da se moze ziveti od secanja, da se moze biti isti ponovo? Da li ponovo uopste postoji, i cemu?? Za mene ne! Ja "ponovo" ne priznam za mogucnost. REPRIZE POSTOJE U POZORISTU,U ZIVOTU IH NEMA.Celog zivota sanjamo i mastamo, o dobrom poslu, pravoj ljubavi, deci, svom gnezdascu i sreci.Retko kad se desi da sve to dobijemo, ili da dobijemo u paketu. Obicno dobijamo jedno po jedno ,sa zakasnjenjem ili u pogresnom trenutku kad je kasno ili nemoguce zadrzati sve. I sta onda?
Vecina odgovara zivot ide dalje, bice novih prilika, vredi pamtiti....Ja u sve to ne verujem na taj nacin. Nova prilika? Ja ne zelim novu priliku. Slazem se da zivot ide dalje, naravno ide i moj, ne ceka da se ja sastavim ali kako? Od danas do sutra u tisini, u pitanjima bez odgovora, u glasovima u glavi koje ni ne zelim vise da slusam. U proklinjanju same sebe, u uzaludnim pokusajima i molbama, u osudama...
U NADI U NEKO MOJE SUTRA NA KRAJU MOJE DUGE KOJA SVAKIM DANOM SVE VISE BLEDI....
Permalink
28.08.08
Objavljeno na
Generalna
| 11:09
Zamislite da vam je ostao jos jedan dan zivota i da imate pravo da obavite samo jedan razgovor. Koga bi ste pozvali, sta bi mu rekli i STA CEKATE?
Ko zna sta mi cekamo? Mozda zelimo da poverujemo da cemo ziveti vecno, ili da cemo "jednog dana" ljudima koje volimo reci da ih volimo.Kakvi god da su razlozi, mnogi od nas cekaju suvise dugo.
Pitam se koliko je ljudi dozivelo da ih neko pozove telefonom i kaze "zovem te samo da ti kazem koliko te volim". Mozda cete se iznenaditi cinjenicom da nista na svetu toj osobi ne znaci vise od te poruke. Zar ne biste voleli da se i vama isto desi?
Permalink
27.08.08
Objavljeno na
Generalna
| 11:27
Za danasnji post mi je Biljana dala ideju, pa se ja prvo osmehujem njoj, onda svima koji danas slave rodjendan i blogrodjendan, a onda svima ostalima i kazem ZDRAVO!
Ako razmisljate o nepoznatom coveku kao o nekom ko je poput vas i ponasate se prema njemu ne samo ljubazno i sa postovanjem, vec i sa osmehom i pogledom, verovatno cete primetiti neke veoma lepe promene.
Pocecete da uvidjate da je vecina ljudi poput vas-mnogi od njih imaju porodicu, ljude koje vole, probleme, brige, strahove itd.Takodje cete primetiti kako ljudi mogu da budu ljubazni i zahvalni kad vi napravite prvi korak.
Shvatanje ljudske cistote uvek je praceno dubokim osecajem unutrasnje srece.
Permalink
26.08.08
Objavljeno na
Generalna
| 09:08
SUPTILAN PODSETNIK ZA SVE - DOBRO I LOSE, ZADOVOLJSTVO I BOL, USPESI I GRESKE - BAS SVE PRODJE. SVE IMA POCETAK I KRAJ.
Svako iskustvo koje ste ikad imali, na kraju se zavrsi. Svaka emocija zamenjuje se drugom. Bili ste srecni, tuzni, depresivni i sve je otislo niko ne zna gde. Nase razocarenje se javlja u dva oblika. Kad smo zadovoljni mi bi da to vecno traje, kad smo tuzni hocemo da to odmah prestane. To se nikad ne desava.
Nesreca je rezultat borbe protiv prirodnog toka stvari!
Vrlo je korisno igrati se cinjenicom da je zivot niz pokretnih slika koje se smenjuju. Trenutak sadasnjosti je vec proslost u odnosu na buducnost. Kad se desi nesto u cemu uzivamo treba uzivati, jer svakako ce to vec sledeceg trenutka proci. Ako se tako postavite, oseticete mir cak i u trenutku promene. Ako osecate bol znajte da ce i to proci.
Ovih dana se cesto pitam ima li istine u ovome ili psiholozi na ovaj nacin pokusavaju da nas sacuvaju od nas samih?
Permalink
21.08.08
Objavljeno na
Generalna
| 11:12
Koliko vas se seca ljupkih slicica Sare Kay? Meni ih je mama redovno kupovala, i ja sam nadajuci se da cu i ja imati devojcicu taj album sacuvala i imam ga i sada. Pre godinu dana sam na sajmu knjiga pronasla prelepo ilustrovanu knjigu "Velka knjiga Sare Kay" i odmah kupila za svoju mrvicu. Jutros smo je ponovo citale i ponovo sam se vratila u svoje detinjstvo, sve do prve simpatije kojoj smo svi pisali ove stihove.Danas zelim da se svi setite prve simpatije, ne ljubavi, jer to je ozbiljno za ovakve stihove, prve simpatije, prvog prijateljstva, prvih suzica... i stihova koje ste tada pisali u spomenaru. Nije tesko, a bice nam svima lepo.
IMAM JEDAN CVETAK,
AL MU NE ZNAM IME.
MISLIM DA SE ZOVE:
NE ZABORAVI ME!
VAZNO JE, MOZDA, I TO DA ZNAMO,
COVEK JE ZELJEN-TEK AKO ZELI,
I AKO CELOG SEBE DAMO,
-TEK TAD MOZEMO I BITI CELI!
ZIVOT JE BORBA, RETKA JE SRECA,
U BORBI DUSO, ISTRAJNA BUDI.
NE KLONI NIKAD, POMISLI SAMO
DA POSTOJI SRCE KOJE TE LJUBI.
SAD DRAGI MOJI NASTAVITE VI....
Permalink
20.08.08
Objavljeno na
Generalna
| 12:02
Karte su svuda oko nas: one nisu samo u nasim rukama, one su na plafonu, na zidovima, i sto je najvaznije u umovima i dusama ljudi.One nose sudbinu svakog od nas, predskazuju uspeh, ali i ocajanje i bezumlje. Kako nadvladati presudu sudbine? Kako postati gospodar sopstvenog zivota a ne povrediti neraskidive delove tog zivota? Kako zrtvovati obicnu srecu koju posedujemo zbog nestvarnog sna? Sna koji nas moze uciniti nadcovekom?
Nadajmo se da ce nam dobri Bog, ma kako se on zvao i kako god izgledao, pomoci da saberemo rasute parcice uma, duse i tela i pronadjemo se u dzungli koju smo sami stvorili. A zvace se BOG MALIH STVARI!
Permalink
19.08.08
Objavljeno na
Generalna
| 11:14
Ovaj post poklanjam Bilji za rodjendan,Domacici za toliko godina uspesnog braka i svim zenama da bi bile 
srecne!
Sta svaka zena treba da zna?
*Kako da se zaljubi, a da se ne izgubi
*Kada da se trudi vise, a kada da ode
*Da njeno detinjstvo nije bilo savrseno, ali je zavrseno
*Sta bi trebalo i sta ne bi da uradi za ljubav
*Kako da zivi sama... cak i ako joj se to ne svidja
*Kome moze da veruje, kome ne moze i zasto to ne treba da prima licno
*Sta moze,a sta ne moze postici u jednom danu,jednom mesecu i jednoj godini
Sta svaka zena treba da ima?
*Staru ljubav za koju moze da zamislja da joj se moze vratiti
*Jednu koja je podseca da je daleko stigla
*Dovoljno novca da se iseli ili iznajmi stan cak iako joj to ne treba
*Mladost za koju ce biti zadovoljna da je ostavi za sobom
*Dovoljno socnu proslost o kojoj ce joj biti drago da prica u starosti
*Shvatanje da ce jednog dana doziveti starost
*Jednog prijatelja koji ce da je nasmeje,i jednog koji ce joj dozvoliti da place
*Zivotnu pricu koja nije filmovana nego samo njena
*Osecanje da sama kontrolise svoju sudbinu
I BICE SRECNA ZENA!!! SRECAN VAM DAN DRAGE MOJE JOS JEDNOM
Permalink
17.08.08
Objavljeno na
Generalna
| 23:32
Djavo se krije u detaljima.
Zato sto su nepregledni.
Zato sto smo skloni da ih smatramo nebitnim sitnicama.
Zato sto zaboravljamo da se neverovatno veliko krije u neverovatno malom. Odraz kosmosa u casi vode.
Svaka radost ma kako ushicivala,koncentrisana je u jednom jedinom trenutku.Neverovatno je kako olako umemo da propustamo te trenutke.Detalji su na tom raskrscu carobni stapici koji ozivljavaju izgubljene osecaje.Oni su svetlo koje nam pokazuje koliko je zivot bogat.Koliko u svakoj sitnici ima prica samo ako smo spremni i strpljivi da ih otkrivamo.
Potpuno zadovoljstvo dolazi samo na trenutke.Vec u sledecem trenutku pokriva ga strah;da li si to zasluzio,da li ces zadrzati inspiraciju i sutra,da li ces biti na tom nivou prekosutra.Traganje za lepotom,perfekcijom ili vatrom je neprestano...Vazno je to ne shvatiti previse ozbiljno.A ako se nekom i posreci pa oseti istinsku i potpunu srecu-ONA SE VRLO SKUPO PLACA.Oni koji nisu spremni da plate tu cenu ne dolaze do istinski velikih stvari u zivotu.Cena se stalno placa.Jedna od menica je sopstveni zivot... U IME TE ISTINSKE SRECE SRECAN RODJENDAN LAVICU!
Permalink
17.08.08
Objavljeno na
Generalna
| 10:35
Kao cudni tropski cvetovi koji se odrzavaju isparavanjem sopstvenog lisca,tako i 
nase zelje mogu da niknu niotkuda.Neocekivano.Nije im potrebno seme.Ni sunce.Samo masta,zrno ludosti i dovoljno hrabrosti da sanjamo otvorenih ociju.Zivimo zivot koji smo prinudjeni da prozivimo,ali uporedo sa njim, stvaramo svoj svet.Poseban.U koji se povremeno sklanjamo od banalnosti i povrsnosti. Da postoji fontana zelja u koju preko ledja mogu ubaciti novcic danas bih pozelela najmanje dve zelje.Ovako moje mastarije lete,dok ih ovaj ludi vetar raznosi na sve strane.Kad bolje razmislim ziveti zivot u snovima i ziveti zivot svojih snova su dve podjednako vredne istine.Za koje se vredi boriti.Do kraja.
Permalink
ZIVOT JE BORBA, RETKA JE SRECA,
