Cele nedelje me boli zub. Ustvari, ne boli me zub nego me boli glava, uvo, jagodicna kost cak me i kosa sa te strane boli, ali kukavica kao ja pristaje da se drogira analginima samo da ne ide kod zubara.
Odavno je Tijana postavila pitanje cega se plasimo u zivotu.
Ja sam samouvereno odgovorila nicega!
Epa, dragi moji, sada se javno izvinjavam.
Lagala sam.
Plasim se i to koliko se samo plasim zubara.
Mirisa koji se oseti ulicom kao da prolazimo pored pekare a ne zubne ordinacije,
Svih onih sicusnih alata koji kad mi dotaknu zub izgledaju kao teske gradjeviske masine
Onog tihog zujanja za koje mi trebaju cepovi jer buka prelazi granice moje izdrzljivosti
Anestezije bez koje ni ne otvaram usta
Onog pitanja da li me boli dok mi cacka zivac, a ja ne mogu da mu odgovorim zauzeta dziberskim pominjanjem cele njegove uze i sire porodice u svojoj glavi.
Milion izgovora nadjem samo da ne odem kod zubara.
Od onog najbanalnijeg da me vise ne boli pa sve do side i hepatitisa koji se mogu preneti nesterilnim alatom.
Kad god krenem molim Boga da nije tu, da je prezauzet, da jednostavno ne moze da me primi.
U cekaonici najkulturnije propustam sve koji su dosli pre i posle mene dok ne ostanem samo ja.
I sad, ako neko slovo nije na mestu, ne ljutite se, ja za pola sata krecem kod zubara, i vise nisam svoja.
Prva zelja koju cu vam pozeleti u Novoj Godini bice da vas nikada ne zaboli zub!!!!!
Kao prvo sliku sam maznula od Sukija jer nemam cime da slikam svoju, ali ista je i moja verujte mi na rec.
Promocija je bila ja sam je na moju zalost propustila, verovatno svojom greskom, ali sta je tu je. Lepo sam se isplakala, izbesnela, malo rusila po kuci i na kraju morala da prihvatim poraz kao mnogo puta ranije.
Ima trenutaka kada nam se jednostavno ne da da nam se nesto ostvari. Prvi put u zivotu ni jednog trenutka nisam razmisljala hocu li biti na promociji, jednostavno sam znala da hocu i da to silno zelim, ali... Prvo auto koji nije bio spreman da podje na vreme, onda bus za koji nisam imala rezervaciju, pa onda neki drugi autobusi za koje nisam bila sigurna da ce me dovesti na vreme tamo gde treba i suzni povratak kuci.
I onda, dan nakon promocije bum! Poziv iz Smedereva da odmah dodjem tamo. I bila sam... juce. Sanjarenja nisam mogla da vidim jer je radila, ali sam zato upoznala naseg vuka, mog najostrijeg kriticara sa najpitomijim ocima koje sam ikada srela.
Znate sta najvise volim u Beogradu?
Lezernost gradjana kada je snalazenje u pitanju:)
Znate onu recenicu kad nekog pitate gde se nalazi Stepski a oni vam kazu : Malo ste promasili put, vratite se jedno desetak kilometara nazad a onda skrenite blago polulevo i idite pravo jedno 5-6 kilometara a onda pitajte nekog za dalje. Uzivam u tom snalazenju, u mom gradu ljudi moji gde god da zalutate na nekih 500 metara morate stici gde ste posli. Ali dobro, malo desno, malo polulevo, nekih pedesetak kilometara lutanja i vracanja na pravi put i ja pronadjoh Vuka i njegovu ljubav na jednom prelepom mestu gde me docekase sa sirokim prijateljskim osmesima dobrih i otvorenih dusa.
Sto se njegovog izgleda tice, znala sam ga sa slike tako da se tu nista nije promenilo, pitome oci i veliki osmeh... tako sam ga i zamisljala.
Sto se komunikacije tice, oduvek je i ovde bio slobodan i otvoren da mi kaze bilo sta, da me kritikuje i da se naljuti na mene samo da bii me naterao da vidim sunce i da se nasmejem tako da jucerasnj susret nikako nije licio na upoznavanje... to je bio srdacni susret starih poznanika.
Zao mi je sto sam imala 5 min vremena za druzenje sa ovom sjajnom porodicom, ali verujem da ce biti jos susreta.
Malog vucica nisam videla, ali znam da od onakvih roditelja mora biti medenko sa veeeelikim osmehom.
Dragi moji , Hvala vam na svemu i vidimo se ponovo.
Kad zivite u gradu iz koga samo jedan autobus na 6 sati polazi za Beograd, i to ne mozete u njega bez rezervacije, onda vam ostaje samo da zamislite promociju i da placete kao ja:(((((
Mladi bračni par uđe u najbolju prodavnicu u gradu. Muž i žena dugo su posmatrali šarene igračke poređane na policama, povešane o plafonu, u veselom neredu na klupama. Bilo je tu lutaka koje se smeju i koje plaču, elektronskih igara, minijaturnih kuhinja koje spremaju pice i torte. Nisu se mogli odlučiti. Priđe im mlada i otmena prodavačica.
"Vidite", objašnjavala je žena, "mi imamo malenu devojčicu, ali oboje smo odsutni po ceo dan, a često i naveče."
"Reč je o devojčici koja se retko smeje", nastavio je čovek. "Hteli bismo joj kupiti nešto što će je usrećiti", ponovo će žena, "I onda kad nas nema… Nešto što će je veseliti kad bude sama."
"Žao mi je", nasmeši se ljubazno prodavačica. "Mi ne prodajemo roditelje!"
Zato nadjite vremena za svoju decu... Vama tih 2 i vise sata nece bitno uticati na posao a njima ce to mnogo znaciti :))) By: ZeX
Zadatak napisah jos pre dva dana, ali kompjuter u strajku nikako da objavi, a onda jutros vidim nema mi posta. Sad, da li blogeri ne zele da znaju kako ih dozivljavam, ili je kompjuter ljubomoran sto ih volim ne znam , ali ja moram ponovo.
Sve ljude ovde dozivela sam kao prijatelje, virtuelne, bez lika i pogleda ali sa velikim srcem.
Moram priznati da su me neki razocarali, ali i to je zivot.
Nekoliko blogera sam upoznala i od tada sam bogatija za isto toliko dragih lica.
Upoznala sam Iluziju, koja mi je prirasla srcu toliko da je osecam kao sestru.
Zao mo je sto vise ne pise, mada ja i bez toga znam da je ona jaka i da ce uvek biti dobro.
Nastasja mi jako, jako, jako nedostaje i zelim da se vrati.
Nju sam na prvu dozivela kao jako opasnu, nisam smela ni komentar da joj ostavim, a onda sam slucajno shvatila koliko je mila, koliko je pametna i koliko je volim.
