Neke stvari bih rado izbegla, ali se one dese. Eto tako, same od sebe. Cak se trudim i da ne mislim o tome.
Ali, misli su neposlusne... van moje kontrole... Dodju nezvane, smeju se pakosno, placu preglasno... i mrve... mrve i to malo sto se mojim imenom jos uvek zove.
Retko izlazim, ne pricam sa ljudima, radim i druzim se sa kompom... tj. Vama. Spolja, u realnost, ne smem. Plasim se videcu nesto.... Ne, nemam snage za to!
A opet... ponekad, sasvim nesvesno odem.. i nadam se... Ustvari, jako zelim...! Zelja i strah pomesani... U korak me prate, zveckaju potpetiicama prkosa... Prkose jedno drugom! Strah dominira, prestize zelju, saplice je, cupa... grebe... sve dok je ne savlada. Dok je ne ubedi da njena jacina nije dovoljna da ga pobedi. Dok je ne ubedi da nije dovoljna sama sebi... Da zavisi od drugih... Da i drugi moraju krenuti ka njoj... Da moraju zajedno pobediti strah...
I tako se zelja u suzama, vrati svom sivilu, samoci... i mrzi strah... O, kako ga samo mrzi, dok joj se on prkosno smeje svestan svoje nadmoci... Svestan njene samoce... Svestan svega! I jak... Prokleto jak...!
Danasnji post je ustvari nastavak komentara koji su mi Andjelko i Gost ostavili juce. Andjelko je napisao:
" Ko zna zasto je to dobro"
Ja sam oduvek imala tu (ne)srecu, da me zivot nikad nije mazio i stedeo. Cini mi se da sam rodjena i ostavljena u lavirintu i da celog zivota trazim izlaz. Celog zivota prelazim prepreke i nastavljam da putujem... Mnogo sam izgubila, ali sam naucila da cenim ono sto imam. Da mi to bude sveto.
"Sudbina mesa karte, mi igramo"
Pazite, sudbina je vrlo opasan i iskusan kockar. Sudbina samo baci karte ispred nas, a mi smo ti koji pravimo kombinaciju... koji igramo... dobijamo ili gubimo. Ustvari:
"Sudbina coveku daje izvesnu slobodu onda ga opomene, pa zada udarac"
I ne mozemo je kriviti, nikako... jer nas stalno opominje.... ukazuje..... salje signale.... Stalno nam se javlja glasic koji kaze:
"Ne dajte da Vas ponesu osecanja, ko zna da li ce Vas ikad vratiti"
Ali, mi ga ne cujemo. Sigurni smo da sve mozemo, i da nam se nista ne moze desiti. Sigurni smo da smo zasticeni od svakog zla. Da nas gledaju oci koje nece dozvoliti da nam se bilo sta lose desi. Sve je ruzicasto, suncano, raspevano. Vidimo jedan divan svet i zivimo ga najbolje sto umemo .Ali...
"Svaka zamisao je laka, kad ne uzme u obzir stvarnost"
A, stvarnost je tu... ona nas prati, doziva, opominje... govori nam da:
"Kad god pomislimo da su nam se za nesto "otvorile oci" to obicno znaci da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili."
Nazalost! I onda, i ne primetimo kad...
"Dodje vreme kada se svi dugovi traze, i to odjednom sa strasnim i zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto smo ikad u zivotu kupili placamo ponovo. I to po novoj, visoj ceni."
I opet, ko zna koji put dodjemo do cinjenice da smo nesto prevideli .Samo se probudimo jednog jutra i shvatimo da poznatih tragova vise nema... da su dani kisni i prazni... da su dlanovi hladni... Da puta nema... Da su...
"Snovi zaista preskupi kad ih placamo nasumice zaslepljeni njihovom lepotom."
Budjenja su uvek teska i bolna. Niko ne zeli da se budi... Da se suoci sa stvarnoscu... sa samim sobom. Niko ne zeli da prizna da je izgubio... propustio... ili jednostavno pustio jer je tako najpostenije..... Emerson kaze:
"Sa svakim delom koji si propustio, nesto si dobio.
Sa delom sa kojim dobijes, uvek nesto gubis!"
Ja sam mnogo izgubila, ali sam mnogo i dobila. Propustila sam.... znam... i boli jako.... I znam da nema druge prilike... Ja samo hocu da naucim da zivim sa tim i da budem tu za meni drage ljude.
"Najlepse trenutke naseg zivota,
ne ispisujemo mi nasom rukom"
Ispisuje ih zivot, vreme, trenutak.... Nas zivot, koliko god bio tezak,on je nas, i ako smo vec dobili priliku da ga zivimo... onda moramo ziveti ubedjeni da je
Da li Vi Bla Bla, pristajete da se udate za ovde prisutnog Bla Bla?
Da!
Da li Vi Bla Bla, pristajete da se ozenite sa ovde prisutnom Bla Bla?
Da!
Ne dozvolite da Vam brak uredjuje zakon, uredite ga sami...
Mozete da poljubite mladu..
Muzika, veselje smeh.......
Mlada u belom blista, Mladozenja kao Bog....
Sreca....
I onda?????
Znam, ima i lepih i dugotrajnih ljubavi. Ali, one su dovoljne same sebi.
Najcesce zivot nije ono sto bi trebao da bude.
Ili se ljudi slome, ili se u njima nesto slomi....
Ustajem ujutru, pijem kafu i cutim. I on takodje. Deca galame, doruckuju, odlaze u skolu... i opet tisina... Praznina.
Sta se to desilo sa nama? Gde smo se izgubili? Od onolike srece, veselja, planova....Ostalo je dvoje ljudi koji nemaju sta da kazu jedno drugom.
Gde smo pogresili????
Da li jos na vencanju... ili mozda kasnije... Kada je dlan prestao da greje onaj drugi, kada je pogled negde odlutao.... Kada smo postali stranci?
Kada su nam rekli da zivot uredimo sami, sigurno nisu mislili da svako uredjuje svoj... a mi smo bas to uradili.
Jureci za poslom, obavezama ,nacinima za bolji zivot ostali smo bez Nas. Sada imamo sve,a nemamo nista.Imamo kucu, prepunu hladnih uredjaja cije zujanje jedino razbija tisinu medju nama... kola... posao.. vikendicu, u kojoj odlaze nasi prijatelji... Sve uslove za dobar zivot.
Jedino nemamo zivot! Nas zivot!
I cemu onda sve?
I kako?
I dokle?
Deca rastu, jos malo i odlaze...
Sta onda?
S kim?
Svakod dana cujem po jednu ovakvu pricu...od prijateljice, komsinice.. nepoznate zene u cekaonici. Da li je moguce da se svima desava isto? Da se svi parovi izgube u vremenu? Da onda kad najvise trebaju jedno drugom, shvate da ustvari nemaju jedno drugo?
Nemoguce! Ne zelim da verujem u to!
Zasto se onda vencamo, sanjamo zivot..zasto ga godinama gradimo?
Zasto se zaklinjemo za ceo zivot?
I ima li ta zakletva uopste smisla?
P. s. nemojte mi reci da sam preterala, nemojte mi reci da neznate o cemu pricam.... znam da znate... osecam...
Opet sam se razocarala u jednu osobu. Milioniti put u zivotu. Opet sam poverovala da u ovom ludom svetu postoje osobe koje zaista zasluzuju da budu ljudi. Ali ne! Kad god poverujem da je neko, sto krilaandjela rece, "ljud", on mi dokaze da nisam u pravu.
Razmisljam, da li je zaista toliko tesko biti LjUD? Da li je toliko tesko razumeti ostale? Da li je zaista nemoguce prihvatiti razlicite osobine, misli, shvatanja? Da li svi moramo biti isti, i osecati i misliti isto da bi se slozili, da bi se druzili...da bi bili vredni necije reci...
Ja se licno ne slazem. Uvek, ali uvek sam prihvatala ljude kakvi jesu. Ne druzim se sa svima, sa mnogima nikad ne razgovaram jer nemam o cemu, ali ne dajem sebi pravo ni da ih kritikujem, ili da namecem svoje misljenje. Jos manje foliram prijateljstvo, i ono nazovi razumevanje. Klimanje glavom, i milion puta izgovoreno aha, u razgovoru, i onda bezanje. Izbegavanje...gomila praznih izgovora za nejavljanje...bez objasnjenja.
I nije mi jasno, kako se transformisu u idealne prijatelje na neko vreme, dok ne pokupe odredjene informacije...koje im Vi sami date, i onda nestanu...ostave Vas ogoljene, jos vise povredjene, jos izgubljenije...sa jos manje vere u ljude i u samog sebe.I oni uvek idu dalje.Traze sledecu zrtvu, svog najboljeg prijatelja... punog svezeg bola koji koriste kao hranu za svoju prikrivenu sujetu.
I jako su pametni, moram priznati...nikad ne primetite kad Vam se podvuku pod kozu, kad im se date...kad rasirite ruke...Tek kad odu, shvatite sta Vam se desilo...
Ovo
ili
OVO!
Ovo
ili
OVO
Ovo
ili
OVO!
Ovo
ili
OVO!
