07.11.08
BIO SI............
06.11.08
* * *
Znas kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime,
Vec kao svetlosni znak!
Sta je uopste ime?
Ono je nasa mogucnost
Da letimo kroz prostore
Kao opiljci svemira
I da plodimo cvetanja
Vestinom poverenja
I majstorijom nade.
Znas kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime
Vec kao boja zivota.
Nacinjen od iskonske vatre
Misleci je, ja plamtim.
I cuvam u tom pozaru nacin
paljenja zvezda.
Otud i takve carolije
U dubini mog srca.
ZNAS KAKO SE JA ZOVEM?
ZOVEM SE CEKANJE TEBE!
Dragi moji, ovo je napisao Mika Antic. Ja sam prisvojila delove i napravila celinu koja odgovara svima nama. Ja sad necu pitati ko se slaze... Recite mi ko sebe nikad nije prepoznao u ovim prelepim stihovima?
05.11.08
MISLITE O TOME!
Cesto razmisljam kako se olako osudjuju ljudi kad urade nesto, sto po nekima, nisu trebali. Kako se lako kritikuju, kako se pametuje, prosto se svi cude kako su mogli da urade tako nesto. Vecina tih ljudi cak i ne dobije priliku da objasni, a vec su osudjeni.
Zasto? Recite Vi meni, zar nije dovoljno sto sami pate,sto su izgubili...sto su mozda uvideli da su pogresili? Cemu osuda, cemu ruzne reci?
Prihvatimo ljude takvi kakvi su... Pomozimo im kad im je tesko... Zivot je ringispil... on se okrece.. Necete ni primetiti kada cete Vi, da, da bas Vi biti u istoj situaciji.
A onda ce ti isti ljudi koje ste osudili biti tu da Vam pomognu... da Vam kazu: "Da i ja sam prosao isto"
Mislite o tome... i budite tu za njih... da bi i oni nekad bili tu za Vas.
04.11.08
NECIJE...ALI I MOJE...I VASE..3 DEO
Sve ovo sto Vam pisem vec je napisao neko pre mene. Imao je svoj razlog...ili neciji razlog...
Ja sam samo citajuci zapisivala sve ono sto sam mozda zelela da meni neko kaze, ili da u nekim situacijama sama sebi kazem...
Blog je divno mesto da se podele iskustva, srece, tuge, patnje...mozda cak i nezadovoljstva, bes..zelje da se nesto promeni. Ja volim da pisem, i pisem stalno. Nisam pisac, nisam ni pesnik... ja ustvari samo iskazujem svoja osecanja... ili necija osecanja onako kako ih ja vidim.. I prikupljam sve recenice u kojima su mnogi nepoznati ljudi videli ta ista osecanja svako na svoj nacin. Kad sve to, moje, i vase, i necije zapisem na jednom mestu shvatim da svi mi ustvari, volimo, patimo i vekujemo na isti nacin...da u sviim tim osecanjima na koji god nacin ona bila iskazana mislimo i zelimo isto. Da svi bolujemo isto. Da se savrseno razumemo i prepoznajemo i kad volimo, i kad smo najsrecniji, ali i kad posustanemo, padnemo, gubimo...
Zato Dragi Moji, volim sve ove recenice da delim sa Vama. Pisuci ih ponovo, sigurno cu nekog utesiti, nekom pokazati put, nekog cu naterati da razmisli, da progleda....Neko ce se sloziti, neko nece...ali ce bar razmisliti ...a i to je ponekad dovoljno.
Ako neko procita nesto svoje, neka se javi...da znamo da ta osecanja nisu usamljena, da nas ima vise koji se danas osecamo bas tako.
"Zasto me vracas opet i opet,
tamo gde je drvo palo,
tamo gde su se kazaljke mimoisle
tamo gde je srce otkucalo
treptaj svetla i mrak oka
zasto me opet vracas satu
kome je vreme stalo?"
- Deki-
Bol podstice coveka da misli; misao coveka cini mudrim;mudrost cini zivot podnosljivim.
-Patrick-
Hteti izbeci neizbezno,znaci povecati svoju bol.
-Chuang Tse-
Koliko malo maste imamo za bol koju nanosimo drugima
-Nietzsche-
Ono sto nazivamo greskom kod drugih,to je iskustvo za nas.
-Emerson-
Lekcije se ne daju, one se primaju.
-Pavese-
Uvek je lakse protiviti se necemu sto niste ni pokusali da razumete
-Pound-
Veliki pozdrav za sve drage ljude.
03.11.08
SUNCE
Ehej.....
Probudi se!
Danas je Sunce izaslo
Samo zbog Tebe!
Danas bas tebi
Poklanja zracak!
Nosi poruku....
Nadu...
Otvori oci...
Pogledaj ga...
Osmehni mu se,
Pokusaj bar....
Koliko god osmeh
Bio mali,
Sunce se nece ljutiti
Ono je veliko
I za Tebe,
I za sve nas....
Hajde!
Budi se!
Polako....
Neprimetno.....
Ali se budi!
Ne okreci mu ledja...
Ne ponovo.....
30.10.08
I mi veliki volimo da se igramo.....
Cao drugari,
Videla sam ovu igricu i evo odlucila da se ukljucim. Ranije sam jako volela da pravim leksikone, spomenare.... stalno sam izmisljala nova pitanja i pravila te lancane igrice. Smatram da je to jako zanimljivo, i nemam nista protiv takvih odgovaranja.
Sinoc sam videla da je nas Andjelcic prozvao sve ljude na blogu, i da su mnogi i odgovorili. Odgovore ustvari medjusobno vec i znamo, druzeci se ovako kroz ova piskaranja vec se pomalo i poznajemo, ali lepa je ideja okupljanja svih blogera ovako u jednoj temi.
Sedam istina o meni je meni malo da opisem sebe, niti ja umem da opisem sebe, ali pokusacu pa kako ispadne.
1. Obozavam svoju decu cak i kad su toliko zlacani da mi dodje da ih se odreknem
Deca su nesto najdivnije sto nam se u zivotu desava, iako su danonocna briga od prvog momenta kad ugledaju svet, oni su jedina sigurna vecna ljubav u nasim srcima.
2. Sanjalica sam i mastar-vecito dete.
Iako imam vec ohoho godina, iako imam dosta poraza iza sebe, iako me zivot ni jednog trenutka nije mazio, i nikad mi bas nista nije onako, bas, poklonio, iako mi je uzeo ono sto nije smeo ja i dalje sanjam moju dugu, i dalje verujem ljudima, i dalje sam spremna da pomognem i dalje cekam da mi zivot vrati oteto.
3.Znam da ne treba, ali prastam neoprostivo
Prastam stvari za koje sam sigurna da meni niko ne bi oprostio. Ne umem da se ljutim, da se uvredim, da kazem dosta je. Znam da to nije dobro, ali ja za svacije greke imam svoje razumno objasnjenje. Naravno mislim na ljude koje poznajem, i na meni drage ljude. Ovde ne pricam o ubistvima, kriminalu ... itd.
4.Umem i ne stidim se da priznam gresku i da kazem izvini
Nikad mi nije bilo tesko da se izvinim kad shvatim da sam pogresila. Nazalost, dozivela sam da neko zloupotrebi ovu moju osobinu, i da me porazi upravo tako sto ce mi pokloniti svoju krivicu.
5.Ne volim ogranicenja
Nikad nisam volela da mi neko naredi sta da radim ili sta da ne radim. To ne volim ni sada, mislim da sam dovoljno svesna da znam sta treba a sta ne.
6.Uspela sam da pomerim sve granice, u sebi i oko sebe i da dostignem neslucene visine.
7. Ne plasim se bas nicega
U zivotu sam se plasila svega i svacega a da nisam imala realne osnove za te strahove. Onda sam neko veme zivela u uzasnom, realnom strahu, i na kraju se taj strah ostvario. Jos uvek nisam sigurna da sam ga prezivela, ali sigurno znam da se vise nicega ne plasim.
Jedino se bez prestanka brinem za svoju decu, ali to ne racunam u strahove, jer sa tim strahom zive svi roditelji na svetu.
8.Ovo vreme mi budi jaku depresiju, pa mi nije ni do cega.
Ustvari, ovo je samo izgovor za stanje u kome se nalazim odkako se druzim sa vama. Nema vreme veze sa tim, ali ja vise ne mogu da kukam stalno kako mi je lose...a lose mi je.
9. Volm ova druzenja sa Vama, volim Vase komentare, volim Vasa iskrena misljenja....
Drago mi je sto ima toliko pozitivnih i srecnih ljudi na blogu, mada vidim da ima dosta i nas ovakvih. Ne volim da govorim ljudima koji izadju sa problemom koji se lako prepozna, sutra je novi dan, jer ni sama ne verujem u tu recenicu. Ne mogu da glumim srecu, kad nisam istinski srecna, mozda su mi nekad komentari neutesni, i ja se izvinjavam svima, ali sam naucila da stvari treba gledati onakve kakve jesu. Kad smo tuzni, tuzni smo, kad smo besni, besni smo, kad smo srecni, srecni smo. Ne mozemo ocekivati jedni od drugih da se stalno smejemo i veselimo zar ne? Prihvatimo jedni druge takvi kakvi jesmo.
I eto.... umesto sedam, ja napisah devet...i mogu jos puno. Kao sto rekoh j uvek pomeram granice...I evo na kraju pozivam sve ljude da se ukjuce i da pisu. Da odgovore, da se upoznamo..
Tico, sigurna sam da je i tebi malo samo sedam stavki, da i ti imas mnogo vise da kazes o sebi
Nastasja, o tebi znamo samo da prelepo pises i da volis Kinga najvise na svetu...Eto ja sam pocela, a ti nastavi
Cicilly, cim dodjes do kompa....mada znam tvoje odgovore
Andrijana, znam i tvoje, ali postoje drugari koji ne znaju....
Iluzija,koliko god bila iluzija hajde daj te odgovore
Ravnicarki druze, suncokretu, dobosaru, svi znamo da Garavu voles najvise, ali voles ti i jos ponesto...Hajde nam sam reci.
Domacice, vec si prozvana, ali se nisi oglasila...pa te ja jos jednom pozivam
Shadow, izvoli, na tebe je red...
I na kraju kao jagodicu na vrhu vocnog kupa, ja pozivam nasu dragi Goscu da nam se oglasi, i da nam kaze svoje istine, sta voli i ne voli..Unapred se izvinjavam ako je ovo suvise za nju, ali bi mi bilo drago kad bi se odazvala.
25.10.08
VREME...
Nikad se ne igrajate sa vremenom. Cak ni onda kad ste sigurni da Vam je vreme prijatelj. Ni onda kad mislite da je samo Vase, i da Vam niko ne moze nista. Nikad vremenu ne dozvolite da drema, da odmara, da stane.
Vreme je lazni prijatelj. I onda kad Vas prati, i onda kad Vam sve da, i kad Vam mnogo obecava znajte da samo ceka da se umorite...I onda kad je najvedrije, kad je nebo plavo kao necije oci, onda kad je dan kao izmisljen samo za Vas, vreme u svom dzepu sakriva noc...tamu... i jedva ceka da Vas uspava.
Kad su svi putokazi ispred Vas vidljivi i jasni, vreme ide korak ispred Vas, i napravi pogresno skretanje... Eto tako... Samo zato sto mu se moze... Vreme nikad ne dozvoljava da budete bolji od njega... pametniji... srecniji... Ono je ljubomorno na Vasu srecu. Ono je tu dok ga trazite... dok idete iza njega... dok gresite... Dok ne shvati da ste uradili pravu stvar u pravom trenutku. Onda postaje zver!
Onda se svim silama trudi da Vas unisti... Da Vam oduzme trenutak... Da vrati svoju vecnost... Da opet lutate... Da od njega trazite put... Da ga molite...
Zato me slusajte pazljivo i budite jaako oprezni sa vremenom. I nikad, NIKAD mu ne verujte!
Ja sam mu verovala... I pustila ga ispred sebe... I pobeglo je... Ostavilo me zarobljenu u proslosti... a ono je jednostavno otislo. Bez zaljenja. Bez grize savesti. Bez osecaja. I ne okrenuvsi se.... I sad luta ko zna gde, i nije ga briga sto ga ja jos cekam na istom mestu... i sto cu ga uvek cekati...
BAS TAMO GDE SAM GA PUSTILA, SIGURNA DA NECE OTICI....
24.10.08
Jednom i nikad vise.....
Sklopili smo zajedno divnu pricu....satkanu ood zelja, snova mastanja...satkanu od istinskih emocija....srece i tuge....radosti i bola....Od nasih uspeha, padova, borbi....gubitaka...Napisali smo pricu od nasih najiskrenijih emocija....Ona je nasa i najlepsa je....
SAMO JEDNOM I NIKAD VISE...
"Trenutak vremena koje je
Kucalo u nasim srcima...."
Trenutak koji i sada prati nase otkucaje
Iako nasa srca kucaju odvojeno.
"Cudan san koji nas usmerava
i vraca odakle smo posli...."
Ponekad nam koza postane pretesna,
"pa pozelimo da budemo neko drugi..."
da bi ga bolje upoznali....
da bi razumeli....
Jednom i nikad vise
"Osetili smo strast
koja nas goni na ono
sto nikad nismo smeli....."
i govori nam da sada sve smemo
da sada sve imamo...
"Bar jednom smo ostavili poseban
i jedinstven utisak"
da nas uvek iznova traze.
I svi smo pozeleli da ukrademo neciji
pogled....
dodir.....
mozda i srce...
i u isto vreme nesebicno
poklonili svoj pogled, dodir
i svoje srce spustili na necije dlanove
zauvek...
Samo jednom su nam "zvezdice
kupale haljinu od kasmira
svetlucavom svetloscu
i kucale u ritmu nasih srca
za celi svet...."
da svi znaju i da svi osete
koliko se volimo...
I tom ljubavlju pravom saznali smo
da smo "dobili dar
da volimo i patimo"
"da se vrtimo na svojoj balerini"
dok nam se sreca i strah mesaju
i stapaju u jednu sarenu sliku.
Jednom i nikad vise
"u necijim ocima znali smo
da je nas i mi samo njegovi."
Da bas taj put pripadamo nekome...
i zivimo zbog nekog....
u cijim ocima vidimo samo sebe.
I posle cele price, moje i Vase, shvatli smo
DA SMO LJUDI....
JEDNOM....
MNOGO PUTA.....
ZAUVEK.....
23.10.08
Nasa prica.....
Dragi moji blogeri, pre nekoliko dana sam dobila komentar kako smo divno napisali trojni post. Ja zapisala svoja osecanja, gost je to obogatila svojim divnim komentarima, i na kraju Andjelko to sve posuo andjeoskim prahom. Na kraju su post i komentari nacinili jednu divnu celinu...
Danas sam odlucila da se malo poigramo i da napravimo jedan mnogobrojni post svi zajedno. Ja cu napisati naslov, a vi svoje komentare. Na kraju cemo sklopiti nasu zajednicku pricu. Znam da ce biti divna.
SAMO JEDNOM I NIKAD VISE..............
22.10.08
SAMO OSTANI TU...
Samo ostani tu..
Zelja, molba, krik...
Samo ostani tu....
nedosanjani san,
prazne ruke
suza u uplakanom oku.
Samo ostani tu...
Ili se bar vrati kad se umoris...
Od lutanja, trazenja...
od nicega!
Kad ti putevi ostanu
bez putokaza...
Kad ti dlanovi postanu prazni
i hladni...
Kad ti okice izgube sjaj...
Vrati se
kad shvatis da si sve
sto si svo vreme trazio
ostavio kad si posao
kad shvatis da si
najvise dobio
onda kad si najmanje dao....
Kad ti lutanja dosade...
Kad trazenja postanu bez smisla..
Kad ti se bes umiri
i ljubav se ponovo
u tvoje srce vrati...
Kad ti oci ponovo zasvetle
Sjajem mog pogleda...
Dodji i uzmi
ono sto je tvoje...
I...zauvek....
Ostani tu!
21.10.08
T A M O . . .
Tamo gde je sve prepoznatljivo
i nepoznato...
Tamo gde nebo ljubi more,
a ima boju zemlje...
Gde Sunce ispraca Mesec,
i noc lici na dan.
U hiljadama godina
vetra i vremena
Gde se osmeh kupa
U....nevidljivom svetlu
Gde vazduh lahorom
miluje kozu....
Ja cekam vecnost!
U oblacima trazim slike
odavno naslikane...
izgubljene u vremenu nerazumevanja,
optuzbi, pitanja....
U jutrima trazim tragove
jednog vremena
mira i spokoja
vremena topline i svetlucavih osmeha,
U sutonima zalaske sunca
oslikane u najlepsim ocima
U nocima tihi sapat
i jedno volim te....
Cekam vecnost....
Da u njoj spakujem sve slike
I poklonim ih...
Jednom snu.
20.10.08
OVO JE ZEMLJA......
Putnice, zdravo!
Dobrodosao!
U zemlju snova...mastanja...
iluzija... 
U zemlju
gde sve pocinje...
I traje.
Gde Sunce sija sa osmehom..
Gde je magla putokaz..
Kisa osvezenje..
Gde je noc odmor...
Zvezde sjaj necijih ociju....
Gde svaki osmeh
znaci dobar dan...
Svaki poljubac
laku noc...
Gde su dlanovi topli
mekani i samo tvoji.
Ne ispustaj ih nikad
bez njih ces izgubiti put...
zalutati...
Ako ih ne drzis stalno
Zemlja ce postati obicna..
bez snova, maste, iluzija...
Sunce bez osmeha...
I sve ce postati isto
magla i kisa, noc i dan...
Zato putnice,
Cvrsto drzi svoj topli dlan
I raduj se...
Zivi...
Voli....
P.s. Slatke snove svima koji popodne dremkaju i veliki osmeh kad se probude....
18.10.08
Da li da verujem u ljubav???
Ovo je jos jedan neobican post...Ovaj post je ustvari moj odgovor na pitanje Stepskog "da li da verujem u ljubav, ili ne?"
Ljubav je najveca radost....
I najveca bol...
Najveca nada...
I najveca patnja...
Sreca i nesreca
Na najtoplijem dlanu
procitana...
Ljubav je stvarnost...
I iluzija...
Ljubav je trenutak...
I vecnost
Ljubav je sve..
I nista...
Ljubav je oko u oku..
Ruka u ruci....
San u snu...
Sreca, patnja bol...
Osmeh, suza, krik...
Sastanak i rastanak
Vera i nevera...
Ljubav je sada...
I zauvek...
17.10.08
Zivot....
Zivot nije film...
a zna da bude teska drama
nije san...
a cesto lici na nocnu moru...
nije vreme...
ali je cesto nevreme...
nije basna
ali razgovaramo sa zverima...
nije ni bajka...
a princ se obavezno pojavi..
Zivot nije ni dan..
a zna da bude jako vedar
nije ni noc
a obasjan je najsjajnijim zvezdicama...
ali isto tako
nije ni oblak
a prosipa kisu suza...
Zivot je retko htenje,
a cesto moranje...
Zivot je nas............
ali mi nismo njegovi...
15.10.08
POSEBAN POST...
Ovo nije obican post...
Ovo je post sa posvetom...
Ovo su reci
posvecene nekom,
koga ne poznajem...
ali prepoznajem...
nekom, ko ima telo coveka,
a dusu andjela...
nekom, ko nogama hoda
a srcem lebdi...
nekom, ko pati i boluje,
a osmehom druge leci...
nekom...
ko tugu cuva u sebi..
a srecu nesebicno daruje
svima....
Njegove reci su biseri
rasuti na sve strane...
Ja mu ne mogu pokloniti biser...
ali mogu ove redove.....
Veoma mi je drago sto postoji neko tako inspirativan i nadahnut,neko tako cist i emotivan...neko tako otvoren i spreman da svoje redove daruje i deli sa svima...
