Dragi moji blogeri..... 
Danas ovako polovna imam mnogo posla pa ne stizem da se druzim sa vama, ali, posto svi znate da sam ja duh, nemojte se iznenaditi ako sutra vidite neki neobjasnjivi nered u kuci. Poseticu vas sve nocas u ponoc i doneti vam mnogo svetlucavih osmeha i iskrenih zelja. Ako slucajno porusim nesto, ne zamerite.....
Ljubim Vas sve punooooooo!!!!!!
Gledam ove prednovogodisnje emisije, svi nesto dolaze, pricaju, smeju se.... a imam osecaj da im se place samo tako. Vecina pevaca, onih najjacih, grandovih, koji citave godine udavise ljude svojim divnim pesmama, koje se, kako Dragana Katic zna da kaze, vrte po svim diskotekama, ove godine ceka Novu Godinu u krugu porodice. Kao, pa radilo se citave godine hoce da odmore. Ma da, toliko se radilo da ih niko ne zove ili ne placa koliko bi oni da im se plati. Strasno. Ne volim da gledam Grand ni kad nisu praznici, ali ova prredpraznicna lupetanja su tuga nevidjena.
Sa druge strane su ove druge "bolje" emisije gde se kao vode razgovori po temama, sa tim istim Grandovim intelektualcima, jer svi su oni Dr,Mr, i ko zna kakvi RR, samo im jos jedan ispit hvali do titule, ali eto ploca se zavrtela, mnogo posla pa se na fakultet ne stize. E bas ti takvi pametni odgovaraju na jako teska i zahtevna pitanja tipa:
"Deda mraz se pojavljuje u ponoc. Ciji lik ima i sta vam nosi?"
I tako sve neka pitanja, sta cete pamtiti, sta cete zaboraviti, sta cete uraditi od Nove Godine... bla bla bla.
Niko bre nikog ne pita kako se oseca, ima li para da doceka tu Novu Godinu, onako domacinski, da li je neko tuzan, besan.. Ma kakvi, svi zdravi, nasmejani, radosni.. svi idu na neka zimovanja..... Jos jednom bla, bla, bla...
Eto, i mene niko nije pitao, ali ja cu na kraju ove glupe godine reci da sam jako besna, i da me sva ova sarada laznjaka dovodi do ludila, da mi taj njihov nazovi veseli smeh izgleda jako histericno.
I znate sta? Bas me briga za sve njih!
Ja sam besna na sebe,
Na ljude oko sebe,
Na sneg koji nikako da padne, da se dete izigra. Na glavu mi se popela:"Hocu da se igram u snegu", a snega vise ni na cestitkama nema. Nema dete, nema, cujes li?
Na Deda Mraza, tu matoru varalicu koja se vozi u BMW-u, i bas ga briga za nase zelje. Ko nam je kriv sto smo porasli i sto nas mame i tate ne salju u krevet pre dolaska pomenutog prevaranta.
Besna sam sto sam se povredila pa ne mogu nista da radim. Ne zato sto ne mogu da radim, nego zato sto nema ko da uradi umesto mene.
Besna sam na ovaj grad koji sakriva ljude kad god ja izadjem napolje.
Besna sam na postara koji me svakog meseca zaobidje kad deli penzije... one devizne... a letovala sam i u Grckoj, i u Italiji... Bugarsku necu da pominjem cenim da je blizu pa se ne ubraja u Inostranstvo.
Besna sam na led koji se svake godine pojavi niodkuda, baci mi se pred noge tako zestoko da me uvek obori. Razbijemo se i ja i on.
Besna sam na sina koji me je iznenadio (ne)uspehom, a lepo mi je govorio da mu se ne svidja skola. Ja sam mislila da mu se ne svidja fasada jer je sva u grafitima.
I znate sta? Vecina ovih stavki koje me cine ovako besnom su bile prisutne i prosle Nove Godine, a ja uopste nisam bila besna. Nisam ih ni primecivala.
E sad sam najvise besna, sto sam ove godine toliko besna i sto mi sve smeta... odnosno sto mi samo nesto nedostaje....
Hajde, Vama svima zelim SRECNU, ali ZAISTA SRECNU Novu Godinu, neka sav bes ostane u ovoj, neka se sve suze pretvore u pahuljice i ulepsaju nam Novogodisnju noc, neka se sva bol rasprsne u vatrometu i neka se vrate svi koji su otisli.
Ziveli!!!!!
Rodjeno,
Ostavljeno...
Suzama kupano...
U snove obuceno...
Nadom odhranjeno...
Verom u ljude vodjeno...
Osmehom zasticeno...
Prastanjem leceno....
Ranjeno...
Povredjeno...
Izgubljeno....
Slucajno pronadjeno...
Novom nadom nahranjeno...
Pogledom osuncano....
Iz pepela podignuto
Na noge vraceno....
Do zvezda podignuto...
U nove snove obuceno.....
krilato, leprsavo... mocno!
U trenu gromom pogodjeno
slomljenih krila
u bespucu baceno.
Suncem przeno,
Kisama kvaseno....
Snegom zavejano...
Izgubljeno...
Ostavljeno....
Zaboravljeno....
O, kako boli pogled koji je do "juce":
Zaustavljao planetu...
Suze u smeh pretvarao...
Svaki problem u izazov...
Svaku bol u pobedu...
Pogled...
koji je
Sunce u sebi nosio...
pozare pravio
i bez vatre ih gasio!
Pogled koji je
Umeo da prica...
Lepse od svake price.
Da peva...
glasnije od svake pesme.
Da se smeje.
Da cuti.
Da pobesni.
Da pita,
I odgovara.
Da doceka
I isprati.
Da kaze
Nedostajes...
Volim te...
Ne dam te....
Ne plasi se...
Raduj se!
Ja sam tu!
Pre nekoliko dana sam bila kod naseg druga, blogera Dede, u gostima. Svratila sam bas kada se hvalio poklonom koji mu je roda donela za praznike. Ja sam ga zamolila za jedan paketic, koji je on dobio, on je obecao da ce zamoliti rodu, i verovali ili ne danas je roda letela i iznad Bloga.co.yu.
Vidite sta sam lepo dobila....
Ovo je sa Dedinog bloga
Ova slika iz neobjasnjivog razloga budi neka posebno jaka i draga osecanja u meni.
Ostale paketice mi je roda poklonila i rekla da ih cuvam sa puno ljubavi i paznje. Ako neko zeli da pomogne, pomazi... sacuva... samo izvolite.
Samo tiho da ga ne probudite...
Kasiku morate drzati pravo, to znate....
I ne plasite se ako su vam deca porasla pa nemate sta da mu obucete... Moze on i ovako...
U koga vise verujete, U Deda Mraza ili Beba Mrazice?
Cak iako nemate krevetac, nije problem.... dok je bebac
I za kraj... U Novoj Godini, svima koji ocekuju, zele ili razmisljaju zelim bar po jedan ovakav paketic
Ko jos moze da odoli ovakvim krofnicama???
Ljudi moji, kad juce nisam pala na glavu i pukla k'o tikva, ima da zivim 150 godina bez praznika ja kad Vam kazem.
Vec nekoliko dana sam u nekom %^& raspolozenju, sto bi moja baka da je ziva rekla "Nit' zive zalim, nit' mrtve placem." Toliko sam ove godine problema, muka i bolova imala da vise nemam snage ni da tugujem. Jednostavno sam dosla do svejedno momenta i sad samo prezivljavam. Bez ikakvih emocija. I to traje danima. Cak ni blog nisam pisala... Eto. I to je trajalo do juce popodne, kad me je iz tog mrtvila probudio telefon. Zove rodjaka da dodje na kaficu. Ima nesto da mi prica. Dodji, reko ja, kao da cu nesto i da je cujem.
I za 5 minuta evo nje sa porodicom.
"Sto si se tako smorila", pita ona mene. Ja onako blentavo kao "ma nista, boli me glava". E posle ove recenice je stvarno pocela da me boli glava. Zena, koja ima 25 godina, istupi sa neverovatnim resenjem za sve moje probleme. Baba Vida! Ne znate ko je Baba Vida? Pa vi onda, dragi moji, kao i ja, zivite u potpunom mraku. Nema zene kojoj Baba Vida nije pomogla. Odes lepo, naravno prvo zakazes, Baba Vida je poslovna zena jel te, i kad dodjes tamo sve muke prestaju kao rukom odnesene. Mozete li da zamislite mene kod Baba Vide? Ja sebe ne mogu. I ja kazem rodjaki "Ma vazi samo ti zakazi". Tog momenta ona uzima telefon i zove. Baba Vidu!
"Hej, hej sta to radis?"
"Pa zakazujem"
"Cekaj bre jesi normalna?"
"Zasto, pa ja sam vec par puta bila, zena sve zna"
Ovde sam definitivno pukla za sva vremena. Pa ***** sve da ti *****, zar meni Baba Vida da kroji zivot. E vala nece makar mi jos 100 ovakvih godina bilo.
"Ma sta ti je sta se ljutis, pa to je normalno da odes do nje, pa svi idu... pa evo i nama je pomoglo, pa i mojoj sestri... bla bla bla...."
Ja gledam njenog muza, koga sam inace godinama prihvatala kao jako pametnog coveka, on klima glavom i kaze: "Stvarno pomaze"
Sreca moja sto mi deca nisu bila kuci, pa je njihovoj deci bilo dosadno pa brzo odose svojoj divnoj srecnoj kucici, okupanoj Baba Vidinom vodicom tako da sad niko ne moze nista da im zabiberi. Tako mi rekose.
Ja ostadoh u svojoj nesrecnoj kucici , gde mi malo malo pa neko zabiberi, zaljuti, zaprzi, zakiseli.... ostadoh da umrem tako nesrecna u svom neznanju da sam sutra mogla da se probudim srecna, zadovoljna i zasticena od svih biberenja .
A Vi, dragi moji, ako imate bilo kakav problem, javite se ... Sto pre da zakazemo kod Baba Vide. Sto pre zakazete pre cete i ocistiti kucu od raznoraznog bibera. Tako kaze moja rodjaka.
Ja njoj mozda i ne bih poverovala, ali kad i muz potvrdi, pa hajde da Vas cujem ko se usudjuje da ne veruje? I pazite sta pricate da vam neko ne Zabiberi.
P.s. Ja se i sada pitam sta li je toliko vazno rodjaka juce htela da mi isprica?
Zivot je takav kakav jeste. Vecinu stvari koje su nam se desile nismo zeleli, ali su se desile. To je zivot. Nepredvidiv, lep, ruzan... nekad siv, nekad zut... Bio je i sjajan kao Sunce, i saren kao duga... I smejao se, i plakao... I ja sa njim. Citajuci Vas, shvatila sam da je i sa Vasim zivotima isto.
Ja sam pocela pisati onda kad je taj isti zivot odlucio da se srusi. Ali bukvalno, do temelja... kao kula od karata. A gradila sam je dugo... sa puno paznje, i mnogo ljubavi. Kartu po kartu, redjala sam svoj dvorac... nasmejana i vesela. Onda je naisao jak vetar, veoma jak i kula se srusila. I to je to... Kisa je pokvasila karte i one sada ne stoje pravo. Pokusala sam mnogo puta da ih naredjam ponovo, ali ne ide. Mozda kad se karte osuse. Mozda.
Vecina mojih tekstova je vise ili manje obavijeno tugom. Jednostavno, neke tuge ne prolaze. Nikada! Neke kule se ne mogu preboleti. Nikada! I neke duge se ne mogu zaboraviti. Nikada! Ni na tren!!!
Ali, ja ovaj post pisem, ne da bih pricala kako sam i koliko tuzna, ne da bih zalila sebe, ne ni da bi drugima bilo zao mene. Naprotiv.
Sve ovo pisem da bi ljudi koji su mi vec jako dragi shvatili, da je jedan deo mene tuzan i obicno taj deo mene i izadje u vidu postova. Ali drugi deo mene je jako srecan. Drugi deo mene su moja dva Sunca koja sijaju i kad je oblacno, i kad pada kisa , koja sijaju i kad je najcrnja noc. I ta dva Sunca ustvari cine mene jako jako srecnom. Sve njihove radosti su i moje radosti, njihovi uspesi su i moji uspesi i ja sa njima skacem i pevam i smejem se i radujem se... Ucim hemiju, fiziku a nikad ih nisam volela, navijam najglasnije na svim utakmicama, uzivam u divnoj muzici za ples, gledam decije predstave u pozoristu i ucim da govorim kao strasni vuk jer crvenkapa mora da uvezba ulogu. Naravno i tugujem sa njima, bolujem, prolazim kroz pubertet i to muski, pecem po 150 palacinki za ekipu posle dobro odigrane utakmice...
Dragi moji, nadam se da ste shvatili da sam jedna vrlo zadovoljna majka koja itekako ume da se smeje, i da se raduje. Da brine, ponekad cak i da vice jako, toliko jako da me i vi cujete...
Na kraju Vam zelim reci:
Ne volim da budem tuzna, ne volim
I nisam ja birala tugu
Ona je izabrala mene
Kao i mnoge od Vas
Ne zalim sebe nikad
Niti bi htela da mene iko zali
Zalim i tugujem:
Sto nisam bila pametnija
Sto sam mnogima dozvolila svasta
Sto sam prastala
Sto sam postovala osobe koje nikako ne mogu biti ljudi
Sto sam dozvolila da mi se sve srusi
Sto i sada hvatam sebe u greskama....
Ja jednostavno ne zelim da verujem da bilo ko od nas mora staviti tacku tamo gde ne zeli. Nikako, postoje price koje nemaju kraj. Znam da i Vi tako mislite... Da tako i pisete... Tako vas i prepoznajem... I opisujem. Na sve nase price, ja stavljam tri tacke....
I idemo dalje....
Do sledeceg nastavka...
Za tebe!
Za mene!
Za sve nas!
Strpite se ljudi... doci ce red i na Vas!!!!
Mozda i na mene...
Mozda...
Ko zna?
Ja ne znam.
Mozes li da zamislis
koliko dugo pokusavam
da napisem ovu pesmu?
Mozes li?
Ne, nije nedostatak ljubavi!
Pa ovo je najljubavnija pesma,
Ljubav nikad ne prestaje...
Secas se?
I nisam te zaboravila...
ni jednog trenutka...
nemoguce je zaboraviti
one koje volis...
narocito ne onog koga volis
najvise na svetu celom!
Znas... ponekad mi se cini
da je sve u redu...
da si tu negde...
da mozda jos spavas,
i ja cekam da se probudis.
Cekam, dok se moje uplakane oci
ne sklope u snu bez sna.
Nekad osetim da si tu,
i onda se smejem i pricam
dok me usne od smeha i price ne zabole,
i ne pretvore se u bolni grc
i krik bez glasa.
Cesto tvoja senka
seta mojim snovima
koje i dalje budna sanjam.
i onda podignem ruke
i hocu da te zagrlim
jako...najjace
i drzim ih tako
sve dok mi ne utrnu
i klonu prazne...
Ogledalo mi stalno ima
boju tvojih ociju
i stalno se, stalno
ogledam u njemu
trazeci svoj lik u tvojim ocima....
Gledam, i gledam
sve dok se ogledalo
ne rasprsne
u hiljadu plavicastih staklica.
Sedam godina nesrece!
Znam....
Sta je sedam godina
U odnosu na citav zivot
koji provodim u cekanju
Poslednjeg plesa
odavno obecanog meni.
Reci mi, da li i dalje
ne verujes, da je ovo
Najljubavnija pesma?
Za sve one kojima ljubav nije samo rec... i nista vise..
Za sve one koji znaju...
Koji osecaju...
Koji vole...
Za sve one koji se prepoznaju
Za sve one koji koji veruju
I one druge, koji ne veruju
Da najljubavnija pesma postoji.
Jos jedan moj pokusaj....
Za dobro jutro...
Dobar dan....
Dobro vece....
Zavisi od Vas kada cete svratiti....
Uzimam nevidljivi ram za sliku i u njemu stavljam svoj lik. Onakav kakav poznaju ljudi oko mene.Vedra, nasmejana, uvek u pokretu... uvek i svuda za svakoga. Bez problema. Bez tegoba... Zadovoljna svojim zivotom, ispunjena, srecna...
Ali....
Nevidljivi ram postaje magican... otvara unutrasnjost lika i otvara jedan novi, ne tako lepi svet. I ja opet vidim sebe... onakvu kakva jesam. Onakvu kakva sam sada... onakvu kakvu ne zelim da me iko vidi. Oci bez sjaja, lice bez osmeha, i grc.... prejaki grc koji i sada osecam. Nedosanjani san, prekinuta pesma, milion pitanja bez odgovora. Nicim zasluzena kazna. Nicim izazvana bol. Nicim prekinut osmeh na usnama.
I opet Zasto? Bez odgovora.
Kad sam bila mala, baka mi je stalno govorila "Cini dobro , da bi ti se dobro vratilo". I ja sam joj verovala. Vise ne verujem. Nije tacno. Za sve dobro, dobija se duplo gore. Nazalost. Toliko zlih ljudi hoda svetom, a toliku moc imaju. Opet pitam zasto? Cime su oni zasluzili moc? Kako su i od koga dobili pravo da se celog zivota smeju? Pakosno, ali se smeju. I zasto oni uvek i sve dobiju? Ustvari otimaju, ali sve jedno na kraju je ipak njihovo. I dokle tako?
Gledam u ram... i vidim jedan zivot, izgubljen u lavirintu nade... u lavirintu cekanja... u lavirintu vekovanja... Vidim jedan zivot koji i posle svega veruje u sutra... koje nikada nece doci... u sutra koje je vec svanulo na nekom drugom mestu... i koje je probudilo jos jedan pakosni osmeh umiven mojim suzama nade i cekanja..... Cekanja mog nasmejanog jutra.
Bacam ram i gazim ga... ne zelim da iko vidi moju patnju.
Ne!!! Ne zelim!
Ne zelim jos jedan pakosni osmeh necije prazne duse ispred sebe!
Ne zelim glas... ne zelim pokret... ni senku niciju ne zelim!
Ja samo hocu svoj san nazad. I svoj osmeh... i svoj mir...
I sliku u nevidljivom ramu...
I nista vise......
Volite li da igrate yamb? Ustvari, volite li uopste drustvene igre? Koliko ste tolerantni, koliko umete da gubite ili koliko ste spremni da oprostite parneru u igri ako izgubite?
Ja sam ranije obozavala sve drustvene igre. Igrali smo monopol, riziko, yamb... cesto. Onda je stigao jedan maleni "paketic" koji mi nikako nije dozvoljavao da se igram. Uvek je bio gladan, zedan mokar... ustvari zeljan paznje. I tako sam ja imala svoju igricu i morala da odustanem od svih ostalih igara. Kad je taj paketic dovoljno porastao onda je smetao za stolom i uzimao kockice, cini mi se uvek kad su bile najbolje. Na kraju sam ga naucila da igra yamb i postao je moj najveci protivnik za stolom.
Yamb je inace igra koju sam oduvek najvise volela. Nije mi bilo bitno da pobedim, bilo je bitno da igram. Ta igra mi je donela puno radosti u zivotu. Znate li kakav je osecaj baciti rucni yamb sa sesticama? E ja sam se dugo, tako osecala.
Odavno ne bacam kockice. Nemam ni zelju da igram.. ali ih jos uvek nosim sa sobom gde god da krenem.
Ko zna, mozda nekad ponovo zaigram... i dobijem rucni Yamb sa sesticama.
Danas sam na vestima cula da je u zooloskom vrtu u Beogradu, na svet stigao maleni beli lavic, Ili dva malena, nisam sigurna. Jao, da ste samo videli kako je sladak i mrvicast...
Za mene je to jako lepa vest, u moru onih ruznih svakodnevnih, i ja se ceo dan osmehujem.
Eto uvek mi lavic izmami osmeh...uvek!
Ovo je Beli lav.
Inace, danas sam cula od Vuka Bojovica, da smo mi medju prvima, ako ne i prvi u Evropi imali Belog lava. Inace su jako retki i u prirodnom okruzenju, jer su ih ranije ubijali. Smatrali su ih greskom prirode zato sto su beli, i kao takve su ih ubijali.
Strasno, a prelepi su.
Kako god ja im zelim toplu dobrodoslicu u ovom totalno ludom svetu. Nadam se da ce imati lep i miran zivot. Ja obecavam da cu ih brzo posetiti.
Pronaci tragove
u snegu
dok jun uveliko
seta gradom.....
uhvatiti senku
u potpunom mraku....
zrak Sunca
u ponoc pronaci...
pokupiti suzu
sa lica tuznog
klovna....
osmehnuti se
iskreno
kad bol
dusu razdire...
nadati se i
kad se vise nema
cemu nadati...
verovati
..............
Voleti
.................
sakupiti rasprsle delice
duse.....
retke trenutke
osecaja...
Pronaci smisao
u potpunom besmislu.......
i nastaviti
prekinuti zivot........
Za svako tuzno jutro
Za svaki prazan dan
Za svaku bolnu misao
Za sva cekanja
Za sva nadanja
Za svako juce
I svako sutra
Za svaku laz,
A bilo ih je mnogo
Za sva foliranja
Koja kasno postaju jasna
Za sva suluda izvinjenja
I besmislena
objasnjenja
Za lazne suze
A bolele su jako
Za sve uvrede
Nicim izazavane
Jedini put dopustene
Po jedna zvezdica..
Za svako suludo pitanje
za ucene
za zabrane
za svaku ruznu rec
za svaki pogled
prepun mrznje
za sva ponizenja.....
I veliko izvinjenje:
Izvini, ali i posle
svega......
Ja te ne mogu
mrzeti...
ja ti ne mogu
pozeleti srecu,
Ali ni nesrecu
Ja ne mogu
Ne umem
Ne zelim
Ja samo zelim
Tvoj trag u snegu...
Makar i slucajno
Dok ides njoj.............
Trag u vremenu.... za sve "Tuzne" koji se pitaju Zasto?
