14.12.08
Nevidljivi ram
Uzimam nevidljivi ram za sliku i u njemu stavljam svoj lik. Onakav kakav poznaju ljudi oko mene.Vedra, nasmejana, uvek u pokretu... uvek i svuda za svakoga. Bez problema. Bez tegoba... Zadovoljna svojim zivotom, ispunjena, srecna...
Ali....
Nevidljivi ram postaje magican... otvara unutrasnjost lika i otvara jedan novi, ne tako lepi svet. I ja opet vidim sebe... onakvu kakva jesam. Onakvu kakva sam sada... onakvu kakvu ne zelim da me iko vidi. Oci bez sjaja, lice bez osmeha, i grc.... prejaki grc koji i sada osecam. Nedosanjani san, prekinuta pesma, milion pitanja bez odgovora. Nicim zasluzena kazna. Nicim izazvana bol. Nicim prekinut osmeh na usnama.
I opet Zasto? Bez odgovora.
Kad sam bila mala, baka mi je stalno govorila "Cini dobro , da bi ti se dobro vratilo". I ja sam joj verovala. Vise ne verujem. Nije tacno. Za sve dobro, dobija se duplo gore. Nazalost. Toliko zlih ljudi hoda svetom, a toliku moc imaju. Opet pitam zasto? Cime su oni zasluzili moc? Kako su i od koga dobili pravo da se celog zivota smeju? Pakosno, ali se smeju. I zasto oni uvek i sve dobiju? Ustvari otimaju, ali sve jedno na kraju je ipak njihovo. I dokle tako?
Gledam u ram... i vidim jedan zivot, izgubljen u lavirintu nade... u lavirintu cekanja... u lavirintu vekovanja... Vidim jedan zivot koji i posle svega veruje u sutra... koje nikada nece doci... u sutra koje je vec svanulo na nekom drugom mestu... i koje je probudilo jos jedan pakosni osmeh umiven mojim suzama nade i cekanja..... Cekanja mog nasmejanog jutra.
Bacam ram i gazim ga... ne zelim da iko vidi moju patnju.
Ne!!! Ne zelim!
Ne zelim jos jedan pakosni osmeh necije prazne duse ispred sebe!
Ne zelim glas... ne zelim pokret... ni senku niciju ne zelim!
Ja samo hocu svoj san nazad. I svoj osmeh... i svoj mir...
I sliku u nevidljivom ramu...
I nista vise......
