18.12.08

Svim dragim ljudima

Objavljeno na Generalna | 09:03

 

   Zivot je takav kakav jeste. Vecinu stvari koje su nam se desile nismo zeleli, ali su se desile. To je zivot. Nepredvidiv, lep, ruzan... nekad siv, nekad zut... Bio je i sjajan kao Sunce, i saren kao duga... I smejao se, i plakao...  I ja sa njim. Citajuci Vas, shvatila sam da je i sa Vasim zivotima isto.

    Ja sam pocela pisati onda kad je taj isti zivot odlucio da se srusi. Ali bukvalno, do temelja... kao kula od karata. A gradila sam je dugo...  sa puno paznje, i mnogo ljubavi. Kartu po kartu, redjala sam svoj dvorac... nasmejana i vesela. Onda je naisao jak vetar, veoma jak i kula se srusila. I to je to... Kisa je pokvasila karte i one sada ne stoje pravo. Pokusala sam mnogo puta da ih naredjam ponovo, ali ne ide. Mozda kad se karte osuse.  Mozda.

    Vecina mojih tekstova je vise ili manje obavijeno tugom. Jednostavno, neke tuge ne prolaze. Nikada! Neke kule se ne mogu preboleti. Nikada! I neke duge se ne mogu zaboraviti. Nikada! Ni na tren!!!

    Ali, ja ovaj post pisem, ne da bih pricala kako sam i koliko tuzna, ne da bih zalila sebe, ne ni da bi drugima bilo zao mene. Naprotiv.

    Sve ovo pisem da bi ljudi koji su mi vec jako dragi shvatili, da je jedan deo mene tuzan i obicno taj deo mene i izadje u vidu postova. Ali drugi deo mene je jako srecan. Drugi deo mene su moja dva Sunca koja sijaju i kad je oblacno, i kad pada kisa , koja sijaju i kad je najcrnja noc. I ta dva Sunca ustvari cine mene jako jako srecnom. Sve njihove radosti su i moje radosti, njihovi uspesi su i moji uspesi i ja sa njima skacem i pevam i smejem se i radujem se... Ucim hemiju, fiziku a nikad ih nisam volela, navijam najglasnije na svim utakmicama, uzivam u divnoj muzici za ples, gledam decije predstave u pozoristu i ucim da govorim kao strasni vuk jer crvenkapa mora da uvezba ulogu. Naravno i tugujem sa njima, bolujem, prolazim kroz pubertet i to muski, pecem po 150 palacinki za ekipu posle dobro odigrane utakmice...

   Dragi moji, nadam se da ste shvatili da sam jedna vrlo zadovoljna majka koja itekako ume da se smeje, i da se raduje. Da brine, ponekad cak i da vice jako, toliko jako da me i vi cujete...

   Na kraju Vam zelim reci:

   Ne volim da budem tuzna, ne volim

   I nisam ja birala tugu

   Ona je izabrala mene

   Kao i mnoge od Vas

   Ne zalim sebe nikad

   Niti bi htela da mene iko zali

   Zalim i tugujem:

   Sto nisam bila pametnija

   Sto sam mnogima dozvolila svasta

    Sto sam prastala 

    Sto sam postovala osobe koje nikako ne mogu biti ljudi

    Sto sam dozvolila da mi se sve srusi

    Sto i sada hvatam sebe u greskama....

     Ja jednostavno ne zelim da verujem da bilo ko od nas mora staviti tacku tamo gde ne zeli. Nikako, postoje price koje nemaju kraj. Znam da i Vi tako mislite... Da tako i pisete... Tako vas i prepoznajem... I opisujem. Na sve nase price, ja stavljam tri tacke....

    I idemo dalje....

    Do sledeceg nastavka...