08.11.08
Opet..i opet
Opet sam se razocarala u jednu osobu. Milioniti put u zivotu. Opet sam poverovala da u ovom ludom svetu postoje osobe koje zaista zasluzuju da budu ljudi. Ali ne! Kad god poverujem da je neko, sto krilaandjela rece, "ljud", on mi dokaze da nisam u pravu.
Razmisljam, da li je zaista toliko tesko biti LjUD? Da li je toliko tesko razumeti ostale? Da li je zaista nemoguce prihvatiti razlicite osobine, misli, shvatanja? Da li svi moramo biti isti, i osecati i misliti isto da bi se slozili, da bi se druzili...da bi bili vredni necije reci...
Ja se licno ne slazem. Uvek, ali uvek sam prihvatala ljude kakvi jesu. Ne druzim se sa svima, sa mnogima nikad ne razgovaram jer nemam o cemu, ali ne dajem sebi pravo ni da ih kritikujem, ili da namecem svoje misljenje. Jos manje foliram prijateljstvo, i ono nazovi razumevanje. Klimanje glavom, i milion puta izgovoreno aha, u razgovoru, i onda bezanje. Izbegavanje...gomila praznih izgovora za nejavljanje...bez objasnjenja.
I nije mi jasno, kako se transformisu u idealne prijatelje na neko vreme, dok ne pokupe odredjene informacije...koje im Vi sami date, i onda nestanu...ostave Vas ogoljene, jos vise povredjene, jos izgubljenije...sa jos manje vere u ljude i u samog sebe.I oni uvek idu dalje.Traze sledecu zrtvu, svog najboljeg prijatelja... punog svezeg bola koji koriste kao hranu za svoju prikrivenu sujetu.
I jako su pametni, moram priznati...nikad ne primetite kad Vam se podvuku pod kozu, kad im se date...kad rasirite ruke...Tek kad odu, shvatite sta Vam se desilo...
A tada je vec kasno za kajanje....
