28.11.08
Zivot je cudo....
Zivot je cudo. Nepredvidivo. Nejasno. Nepoznato. Iz dana u dan drugacije.. veselo, tuzno, zaljubljeno, nasmejano, uplakano...Slozice te se samnom? Zivot se ne uci. Nikad niste nacisto koliko znate, koliko mozete i koliko ste spremni... ni za srecu ni za tugu.
Ja sam mislila da znam... sigurno ne sve, ali dovoljno da zivot, zivotom zovem. Da mu se radujem, osmehujem, ali i da ga mrzim, da vristim na njega, da ga oplakujem... I da mu sve oprostim i da se ponovo radujemo zajedno.
Zivela sam, nekad lepo, nekad manje lepo, nekad veselo, nekad tuzno, nekad jaka, nekad uplasena, ali sam imala osmeh i kad su mi oci suzile.... Znala sam da osmeh brise i patnju, i bol, i mrznju. Jednom sam pokusala nekom da objasnim tajnu zivota..."uzivaj dok traje" .Neko se stalno ljutio na mene, govorio da to nije istina, i da on ne zeli to da prihvati. Ja sam ga ubedjivala da tako mora. I verovala da tako mora. I zivela tako... sa saznanjem da sve prolazi, da se sve menja, bas kao godisnja doba... Sunce, kisa, sneg... Led, hladnoca... toplina... radost i suze.... Stalno smo se svadjali oko toga. Nije nikako zeleo da veruje u prolaznost, u promene... u vreme... A ja sam bila jaka i za njega... u njegovoj borbi sa samim sobom... Sad vidim da sam ga naucila, bar necemu... da u dobrim danima uziva, a da lose podnosi...
Ali, nisam ni primetila, kad sam ja ostala zarobljena u jednoj neprolaznosti.... u lavirintu laznih suza, u pozoristu odlicno odglumljenih tragedija... U snu pretvorenom u nocnu moru...
I opet se vracam na pocetak, da je zivot cudo, nepredvidivo, nejasno, nepoznato...
