Nekada se magla spusti, a da
ne primetis...
A zaklela bi se da je malocas
sijalo najlepse Sunce!
I to sto te gusi
nije magla, nego si ostala
bez necijeg daha,
A opet bi se zaklela
da je to od magle.
A magla toliko gusta
da mu se ni tragovi ne vide
A zaklela bi se da je
Malocas bio tu...
Jedino sta ostaje je da
naucis da lutas
kroz maglu...
bez dlana koji bi te vodio
bez daha...
Pa....
dokle stignes....
A JOS MALOCAS BI SE ZAKLELA
DA SI VIDELA DUGU....
Da li Vi Bla Bla, pristajete da se udate za ovde prisutnog Bla Bla?
Da!
Da li Vi Bla Bla, pristajete da se ozenite sa ovde prisutnom Bla Bla?
Da!
Ne dozvolite da Vam brak uredjuje zakon, uredite ga sami...
Mozete da poljubite mladu..
Muzika, veselje smeh.......
Mlada u belom blista, Mladozenja kao Bog....
Sreca....
I onda?????
Znam, ima i lepih i dugotrajnih ljubavi. Ali, one su dovoljne same sebi.
Najcesce zivot nije ono sto bi trebao da bude.
Ili se ljudi slome, ili se u njima nesto slomi....
Ustajem ujutru, pijem kafu i cutim. I on takodje. Deca galame, doruckuju, odlaze u skolu... i opet tisina... Praznina.
Sta se to desilo sa nama? Gde smo se izgubili? Od onolike srece, veselja, planova....Ostalo je dvoje ljudi koji nemaju sta da kazu jedno drugom.
Gde smo pogresili????
Da li jos na vencanju... ili mozda kasnije... Kada je dlan prestao da greje onaj drugi, kada je pogled negde odlutao.... Kada smo postali stranci?
Kada su nam rekli da zivot uredimo sami, sigurno nisu mislili da svako uredjuje svoj... a mi smo bas to uradili.
Jureci za poslom, obavezama ,nacinima za bolji zivot ostali smo bez Nas. Sada imamo sve,a nemamo nista.Imamo kucu, prepunu hladnih uredjaja cije zujanje jedino razbija tisinu medju nama... kola... posao.. vikendicu, u kojoj odlaze nasi prijatelji... Sve uslove za dobar zivot.
Jedino nemamo zivot! Nas zivot!
I cemu onda sve?
I kako?
I dokle?
Deca rastu, jos malo i odlaze...
Sta onda?
S kim?
Svakod dana cujem po jednu ovakvu pricu...od prijateljice, komsinice.. nepoznate zene u cekaonici. Da li je moguce da se svima desava isto? Da se svi parovi izgube u vremenu? Da onda kad najvise trebaju jedno drugom, shvate da ustvari nemaju jedno drugo?
Nemoguce! Ne zelim da verujem u to!
Zasto se onda vencamo, sanjamo zivot..zasto ga godinama gradimo?
Zasto se zaklinjemo za ceo zivot?
I ima li ta zakletva uopste smisla?
P. s. nemojte mi reci da sam preterala, nemojte mi reci da neznate o cemu pricam.... znam da znate... osecam...
Opet sam se razocarala u jednu osobu. Milioniti put u zivotu. Opet sam poverovala da u ovom ludom svetu postoje osobe koje zaista zasluzuju da budu ljudi. Ali ne! Kad god poverujem da je neko, sto krilaandjela rece, "ljud", on mi dokaze da nisam u pravu.
Razmisljam, da li je zaista toliko tesko biti LjUD? Da li je toliko tesko razumeti ostale? Da li je zaista nemoguce prihvatiti razlicite osobine, misli, shvatanja? Da li svi moramo biti isti, i osecati i misliti isto da bi se slozili, da bi se druzili...da bi bili vredni necije reci...
Ja se licno ne slazem. Uvek, ali uvek sam prihvatala ljude kakvi jesu. Ne druzim se sa svima, sa mnogima nikad ne razgovaram jer nemam o cemu, ali ne dajem sebi pravo ni da ih kritikujem, ili da namecem svoje misljenje. Jos manje foliram prijateljstvo, i ono nazovi razumevanje. Klimanje glavom, i milion puta izgovoreno aha, u razgovoru, i onda bezanje. Izbegavanje...gomila praznih izgovora za nejavljanje...bez objasnjenja.
I nije mi jasno, kako se transformisu u idealne prijatelje na neko vreme, dok ne pokupe odredjene informacije...koje im Vi sami date, i onda nestanu...ostave Vas ogoljene, jos vise povredjene, jos izgubljenije...sa jos manje vere u ljude i u samog sebe.I oni uvek idu dalje.Traze sledecu zrtvu, svog najboljeg prijatelja... punog svezeg bola koji koriste kao hranu za svoju prikrivenu sujetu.
I jako su pametni, moram priznati...nikad ne primetite kad Vam se podvuku pod kozu, kad im se date...kad rasirite ruke...Tek kad odu, shvatite sta Vam se desilo...
A tada je vec kasno za kajanje....
Znas kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime,
Vec kao svetlosni znak!
Sta je uopste ime?
Ono je nasa mogucnost
Da letimo kroz prostore
Kao opiljci svemira
I da plodimo cvetanja
Vestinom poverenja
I majstorijom nade.
Znas kako se ja zovem?
Ne kao ime i prezime
Vec kao boja zivota.
Nacinjen od iskonske vatre
Misleci je, ja plamtim.
I cuvam u tom pozaru nacin
paljenja zvezda.
Otud i takve carolije
U dubini mog srca.
ZNAS KAKO SE JA ZOVEM?
ZOVEM SE CEKANJE TEBE!
Dragi moji, ovo je napisao Mika Antic. Ja sam prisvojila delove i napravila celinu koja odgovara svima nama. Ja sad necu pitati ko se slaze... Recite mi ko sebe nikad nije prepoznao u ovim prelepim stihovima?
Cesto razmisljam kako se olako osudjuju ljudi kad urade nesto, sto po nekima, nisu trebali. Kako se lako kritikuju, kako se pametuje, prosto se svi cude kako su mogli da urade tako nesto. Vecina tih ljudi cak i ne dobije priliku da objasni, a vec su osudjeni.
Zasto? Recite Vi meni, zar nije dovoljno sto sami pate,sto su izgubili...sto su mozda uvideli da su pogresili? Cemu osuda, cemu ruzne reci?
Prihvatimo ljude takvi kakvi su... Pomozimo im kad im je tesko... Zivot je ringispil... on se okrece.. Necete ni primetiti kada cete Vi, da, da bas Vi biti u istoj situaciji.
A onda ce ti isti ljudi koje ste osudili biti tu da Vam pomognu... da Vam kazu: "Da i ja sam prosao isto"
Mislite o tome... i budite tu za njih... da bi i oni nekad bili tu za Vas.
Sve ovo sto Vam pisem vec je napisao neko pre mene. Imao je svoj razlog...ili neciji razlog...
Ja sam samo citajuci zapisivala sve ono sto sam mozda zelela da meni neko kaze, ili da u nekim situacijama sama sebi kazem...
Blog je divno mesto da se podele iskustva, srece, tuge, patnje...mozda cak i nezadovoljstva, bes..zelje da se nesto promeni. Ja volim da pisem, i pisem stalno. Nisam pisac, nisam ni pesnik... ja ustvari samo iskazujem svoja osecanja... ili necija osecanja onako kako ih ja vidim.. I prikupljam sve recenice u kojima su mnogi nepoznati ljudi videli ta ista osecanja svako na svoj nacin. Kad sve to, moje, i vase, i necije zapisem na jednom mestu shvatim da svi mi ustvari, volimo, patimo i vekujemo na isti nacin...da u sviim tim osecanjima na koji god nacin ona bila iskazana mislimo i zelimo isto. Da svi bolujemo isto. Da se savrseno razumemo i prepoznajemo i kad volimo, i kad smo najsrecniji, ali i kad posustanemo, padnemo, gubimo...
Zato Dragi Moji, volim sve ove recenice da delim sa Vama. Pisuci ih ponovo, sigurno cu nekog utesiti, nekom pokazati put, nekog cu naterati da razmisli, da progleda....Neko ce se sloziti, neko nece...ali ce bar razmisliti ...a i to je ponekad dovoljno.
Ako neko procita nesto svoje, neka se javi...da znamo da ta osecanja nisu usamljena, da nas ima vise koji se danas osecamo bas tako.
"Zasto me vracas opet i opet,
tamo gde je drvo palo,
tamo gde su se kazaljke mimoisle
tamo gde je srce otkucalo
treptaj svetla i mrak oka
zasto me opet vracas satu
kome je vreme stalo?"
- Deki-
Bol podstice coveka da misli; misao coveka cini mudrim;mudrost cini zivot podnosljivim.
-Patrick-
Hteti izbeci neizbezno,znaci povecati svoju bol.
-Chuang Tse-
Koliko malo maste imamo za bol koju nanosimo drugima
-Nietzsche-
Ono sto nazivamo greskom kod drugih,to je iskustvo za nas.
-Emerson-
Lekcije se ne daju, one se primaju.
-Pavese-
Uvek je lakse protiviti se necemu sto niste ni pokusali da razumete
-Pound-
Veliki pozdrav za sve drage ljude.
Ehej.....
Probudi se!
Danas je Sunce izaslo
Samo zbog Tebe!
Danas bas tebi
Poklanja zracak!
Nosi poruku....
Nadu...
Otvori oci...
Pogledaj ga...
Osmehni mu se,
Pokusaj bar....
Koliko god osmeh
Bio mali,
Sunce se nece ljutiti
Ono je veliko
I za Tebe,
I za sve nas....
Hajde!
Budi se!
Polako....
Neprimetno.....
Ali se budi!
Ne okreci mu ledja...
Ne ponovo.....
