07.10.08
Na silu.....
Jos jedan dan...
jednako prazan i besmislen,
probudjen.... na silu.
Suncan, ali hladan...
bistar, svez, okupan rosom...
jesenje saren
bez volje... na silu.
Jos uvek pomalo cvrkutav,
jos uvek rascvetan...
naoko lep...
bez glasova...na silu.
Jos jedno budjenje...
golicanjem Suncevog zraka...
mirisom rascvetale jeseni...
sa velikim naporom da se otvore oci
i ponovo kroci u prazno....
bez nade u nesto....
bez vere....po navici... na silu.
Kad jesen izgubi boje....
Kad voce izgubi ukuse...
Kad cvece izgubi mirise...
Kad oko izgubi zenicu...
Kad usne izgube osmeh....
Kad srce izgubi otkucaj...
Kad ruke izgube zagrljaj...
Kad noge izgube put...
Kad zelja izgubi nadu...
Jutra, budjenja.... dani...
Postaju preteski, jednobojni.
Jesenje setni....
Suzni i bez kise....
oblacni i po Suncu...
Svi isti...
Svi... na silu.
