Pre nekoliko dana sam bila kod naseg druga, blogera Dede, u gostima. Svratila sam bas kada se hvalio poklonom koji mu je roda donela za praznike. Ja sam ga zamolila za jedan paketic, koji je on dobio, on je obecao da ce zamoliti rodu, i verovali ili ne danas je roda letela i iznad Bloga.co.yu.
Vidite sta sam lepo dobila....
Ovo je sa Dedinog blogaOva slika iz neobjasnjivog razloga budi neka posebno jaka i draga osecanja u meni.
Ostale paketice mi je roda poklonila i rekla da ih cuvam sa puno ljubavi i paznje. Ako neko zeli da pomogne, pomazi... sacuva... samo izvolite.
Samo tiho da ga ne probudite...
Kasiku morate drzati pravo, to znate....
I ne plasite se ako su vam deca porasla pa nemate sta da mu obucete... Moze on i ovako...
U koga vise verujete, U Deda Mraza ili Beba Mrazice?
Cak iako nemate krevetac, nije problem.... dok je bebac
I za kraj... U Novoj Godini, svima koji ocekuju, zele ili razmisljaju zelim bar po jedan ovakav paketic
Ljudi moji, kad juce nisam pala na glavu i pukla k'o tikva, ima da zivim 150 godina bez praznika ja kad Vam kazem.
Vec nekoliko dana sam u nekom %^& raspolozenju, sto bi moja baka da je ziva rekla "Nit' zive zalim, nit' mrtve placem." Toliko sam ove godine problema, muka i bolova imala da vise nemam snage ni da tugujem. Jednostavno sam dosla do svejedno momenta i sad samo prezivljavam. Bez ikakvih emocija. I to traje danima. Cak ni blog nisam pisala... Eto. I to je trajalo do juce popodne, kad me je iz tog mrtvila probudio telefon. Zove rodjaka da dodje na kaficu. Ima nesto da mi prica. Dodji, reko ja, kao da cu nesto i da je cujem.
I za 5 minuta evo nje sa porodicom.
"Sto si se tako smorila", pita ona mene. Ja onako blentavo kao "ma nista, boli me glava". E posle ove recenice je stvarno pocela da me boli glava. Zena, koja ima 25 godina, istupi sa neverovatnim resenjem za sve moje probleme. Baba Vida! Ne znate ko je Baba Vida? Pa vi onda, dragi moji, kao i ja, zivite u potpunom mraku. Nema zene kojoj Baba Vida nije pomogla. Odes lepo, naravno prvo zakazes, Baba Vida je poslovna zena jel te, i kad dodjes tamo sve muke prestaju kao rukom odnesene. Mozete li da zamislite mene kod Baba Vide? Ja sebe ne mogu. I ja kazem rodjaki "Ma vazi samo ti zakazi". Tog momenta ona uzima telefon i zove. Baba Vidu!
"Hej, hej sta to radis?"
"Pa zakazujem"
"Cekaj bre jesi normalna?"
"Zasto, pa ja sam vec par puta bila, zena sve zna"
Ovde sam definitivno pukla za sva vremena. Pa ***** sve da ti *****, zar meni Baba Vida da kroji zivot. E vala nece makar mi jos 100 ovakvih godina bilo.
"Ma sta ti je sta se ljutis, pa to je normalno da odes do nje, pa svi idu... pa evo i nama je pomoglo, pa i mojoj sestri... bla bla bla...."
Ja gledam njenog muza, koga sam inace godinama prihvatala kao jako pametnog coveka, on klima glavom i kaze: "Stvarno pomaze"
Sreca moja sto mi deca nisu bila kuci, pa je njihovoj deci bilo dosadno pa brzo odose svojoj divnoj srecnoj kucici, okupanoj Baba Vidinom vodicom tako da sad niko ne moze nista da im zabiberi. Tako mi rekose.
Ja ostadoh u svojoj nesrecnoj kucici , gde mi malo malo pa neko zabiberi, zaljuti, zaprzi, zakiseli.... ostadoh da umrem tako nesrecna u svom neznanju da sam sutra mogla da se probudim srecna, zadovoljna i zasticena od svih biberenja .
A Vi, dragi moji, ako imate bilo kakav problem, javite se ... Sto pre da zakazemo kod Baba Vide. Sto pre zakazete pre cete i ocistiti kucu od raznoraznog bibera. Tako kaze moja rodjaka.
Ja njoj mozda i ne bih poverovala, ali kad i muz potvrdi, pa hajde da Vas cujem ko se usudjuje da ne veruje? I pazite sta pricate da vam neko ne Zabiberi.
P.s. Ja se i sada pitam sta li je toliko vazno rodjaka juce htela da mi isprica?
Zivot je takav kakav jeste. Vecinu stvari koje su nam se desile nismo zeleli, ali su se desile. To je zivot. Nepredvidiv, lep, ruzan... nekad siv, nekad zut... Bio je i sjajan kao Sunce, i saren kao duga... I smejao se, i plakao... I ja sa njim. Citajuci Vas, shvatila sam da je i sa Vasim zivotima isto.
Ja sam pocela pisati onda kad je taj isti zivot odlucio da se srusi. Ali bukvalno, do temelja... kao kula od karata. A gradila sam je dugo... sa puno paznje, i mnogo ljubavi. Kartu po kartu, redjala sam svoj dvorac... nasmejana i vesela. Onda je naisao jak vetar, veoma jak i kula se srusila. I to je to... Kisa je pokvasila karte i one sada ne stoje pravo. Pokusala sam mnogo puta da ih naredjam ponovo, ali ne ide. Mozda kad se karte osuse. Mozda.
Vecina mojih tekstova je vise ili manje obavijeno tugom. Jednostavno, neke tuge ne prolaze. Nikada! Neke kule se ne mogu preboleti. Nikada! I neke duge se ne mogu zaboraviti. Nikada! Ni na tren!!!
Ali, ja ovaj post pisem, ne da bih pricala kako sam i koliko tuzna, ne da bih zalila sebe, ne ni da bi drugima bilo zao mene. Naprotiv.
Sve ovo pisem da bi ljudi koji su mi vec jako dragi shvatili, da je jedan deo mene tuzan i obicno taj deo mene i izadje u vidu postova. Ali drugi deo mene je jako srecan. Drugi deo mene su moja dva Sunca koja sijaju i kad je oblacno, i kad pada kisa , koja sijaju i kad je najcrnja noc. I ta dva Sunca ustvari cine mene jako jako srecnom. Sve njihove radosti su i moje radosti, njihovi uspesi su i moji uspesi i ja sa njima skacem i pevam i smejem se i radujem se... Ucim hemiju, fiziku a nikad ih nisam volela, navijam najglasnije na svim utakmicama, uzivam u divnoj muzici za ples, gledam decije predstave u pozoristu i ucim da govorim kao strasni vuk jer crvenkapa mora da uvezba ulogu. Naravno i tugujem sa njima, bolujem, prolazim kroz pubertet i to muski, pecem po 150 palacinki za ekipu posle dobro odigrane utakmice...
Dragi moji, nadam se da ste shvatili da sam jedna vrlo zadovoljna majka koja itekako ume da se smeje, i da se raduje. Da brine, ponekad cak i da vice jako, toliko jako da me i vi cujete...
Na kraju Vam zelim reci:
Ne volim da budem tuzna, ne volim
I nisam ja birala tugu
Ona je izabrala mene
Kao i mnoge od Vas
Ne zalim sebe nikad
Niti bi htela da mene iko zali
Zalim i tugujem:
Sto nisam bila pametnija
Sto sam mnogima dozvolila svasta
Sto sam prastala
Sto sam postovala osobe koje nikako ne mogu biti ljudi
Sto sam dozvolila da mi se sve srusi
Sto i sada hvatam sebe u greskama....
Ja jednostavno ne zelim da verujem da bilo ko od nas mora staviti tacku tamo gde ne zeli. Nikako, postoje price koje nemaju kraj. Znam da i Vi tako mislite... Da tako i pisete... Tako vas i prepoznajem... I opisujem. Na sve nase price, ja stavljam tri tacke....
Uzimam nevidljivi ram za sliku i u njemu stavljam svoj lik. Onakav kakav poznaju ljudi oko mene.Vedra, nasmejana, uvek u pokretu... uvek i svuda za svakoga. Bez problema. Bez tegoba... Zadovoljna svojim zivotom, ispunjena, srecna...
Ali....
Nevidljivi ram postaje magican... otvara unutrasnjost lika i otvara jedan novi, ne tako lepi svet. I ja opet vidim sebe... onakvu kakva jesam. Onakvu kakva sam sada... onakvu kakvu ne zelim da me iko vidi. Oci bez sjaja, lice bez osmeha, i grc.... prejaki grc koji i sada osecam. Nedosanjani san, prekinuta pesma, milion pitanja bez odgovora. Nicim zasluzena kazna. Nicim izazvana bol. Nicim prekinut osmeh na usnama.
I opet Zasto? Bez odgovora.
Kad sam bila mala, baka mi je stalno govorila "Cini dobro , da bi ti se dobro vratilo". I ja sam joj verovala. Vise ne verujem. Nije tacno. Za sve dobro, dobija se duplo gore. Nazalost. Toliko zlih ljudi hoda svetom, a toliku moc imaju. Opet pitam zasto? Cime su oni zasluzili moc? Kako su i od koga dobili pravo da se celog zivota smeju? Pakosno, ali se smeju. I zasto oni uvek i sve dobiju? Ustvari otimaju, ali sve jedno na kraju je ipak njihovo. I dokle tako?
Gledam u ram... i vidim jedan zivot, izgubljen u lavirintu nade... u lavirintu cekanja... u lavirintu vekovanja... Vidim jedan zivot koji i posle svega veruje u sutra... koje nikada nece doci... u sutra koje je vec svanulo na nekom drugom mestu... i koje je probudilo jos jedan pakosni osmeh umiven mojim suzama nade i cekanja..... Cekanja mog nasmejanog jutra.
Bacam ram i gazim ga... ne zelim da iko vidi moju patnju.
Ne!!! Ne zelim!
Ne zelim jos jedan pakosni osmeh necije prazne duse ispred sebe!
Ne zelim glas... ne zelim pokret... ni senku niciju ne zelim!
Ja samo hocu svoj san nazad. I svoj osmeh... i svoj mir...
Volite li da igrate yamb? Ustvari, volite li uopste drustvene igre? Koliko ste tolerantni, koliko umete da gubite ili koliko ste spremni da oprostite parneru u igri ako izgubite?
Ja sam ranije obozavala sve drustvene igre. Igrali smo monopol, riziko, yamb... cesto. Onda je stigao jedan maleni "paketic" koji mi nikako nije dozvoljavao da se igram. Uvek je bio gladan, zedan mokar... ustvari zeljan paznje. I tako sam ja imala svoju igricu i morala da odustanem od svih ostalih igara. Kad je taj paketic dovoljno porastao onda je smetao za stolom i uzimao kockice, cini mi se uvek kad su bile najbolje. Na kraju sam ga naucila da igra yamb i postao je moj najveci protivnik za stolom.
Yamb je inace igra koju sam oduvek najvise volela. Nije mi bilo bitno da pobedim, bilo je bitno da igram. Ta igra mi je donela puno radosti u zivotu. Znate li kakav je osecaj baciti rucni yamb sa sesticama? E ja sam se dugo, tako osecala.
Odavno ne bacam kockice. Nemam ni zelju da igram.. ali ih jos uvek nosim sa sobom gde god da krenem.
Ko zna, mozda nekad ponovo zaigram... i dobijem rucni Yamb sa sesticama.
Danas sam na vestima cula da je u zooloskom vrtu u Beogradu, na svet stigao maleni beli lavic, Ili dva malena, nisam sigurna. Jao, da ste samo videli kako je sladak i mrvicast...
Za mene je to jako lepa vest, u moru onih ruznih svakodnevnih, i ja se ceo dan osmehujem.
Eto uvek mi lavic izmami osmeh...uvek!
Ovo je Beli lav.
Inace, danas sam cula od Vuka Bojovica, da smo mi medju prvima, ako ne i prvi u Evropi imali Belog lava. Inace su jako retki i u prirodnom okruzenju, jer su ih ranije ubijali. Smatrali su ih greskom prirode zato sto su beli, i kao takve su ih ubijali.
Strasno, a prelepi su.
Kako god ja im zelim toplu dobrodoslicu u ovom totalno ludom svetu. Nadam se da ce imati lep i miran zivot. Ja obecavam da cu ih brzo posetiti.
Stalno govorimo o tome da srecu cine male stvari. Da je za srecu potrebno sasvim malo... osmeh, lepa rec, ponekad neka pesma ili dobar tekst. I ja se sa tim slazem. Apsolutno.
Sa nesrecom je kazu malo drugacije, nesrecu pokrecu velike lose stvari. Ja ih necu nabrajati, ali se i sa tim slazem.
Medjutim, i nesrecu, ili bar lose raspolozenje mogu pokrenuti i jako male i naizgled nebitne stvari.
Juce je , recimo, u mom gradu posle suncanog i prelepog jutra pala neverovatno jaka kisa, pracena grmljavinom od koje sam se ranije sakrivala ispod stola obavezno. E, bas od jedne takve kise, moj strah je prestao zauvek... I ja volim takvu kisu. I uvek sam jako srecna kad tako pada iz meni licnih razloga. Juce mi je bila dodatno lepa i draga zato sto se posle kise pojavila neverovatno jasna duga iznad moje kuce. Mozete misliti koliko je to meni znacilo? I ja sva srecna, krenem da Vam pisem, da Vam se pohvalim kako je eto jedna kisa i jedna duga napisala osmeh, veeeeliki na mom licu. I onda.... Pokusam milion puta da postavim pesmu u skladu sa postom, i nece i nece! isto toliko puta do sada sam uspevala, ali juce i danas nikako. Jednostavno zajedno sa pesmom ide i sve ono sto pise oko pesme, znate kako je to na You tube. Ispod pesme komentari, sa strane gomila predloga, reklama i svasta nesto. Nikako da se kopira samo klip. E ljudi moji, iz koze izlazim, a ne znam u cemu je problem. Na kraju sam odlucila da pisem bez pesme, ali sam jako nervozna sto ne mogu ono sto sam htela.
Eto, kako sitnica, zaista nevazna moze da mi upropasti lep, zaista lep trenutak.
Za utehu sebi, poklanjam vam slicicu ove duge, za koju sam na netu procitala da se zove "Vatrena duga", da se jako retko javlja i da je ovo jedna od najlepse uslikanih ikada.
Pa eto, Dragi prijatelji, uzivajte u slicici kad vec pesme nema...:)
Ova slika iz neobjasnjivog razloga budi neka posebno jaka i draga osecanja u meni.
