Posle ljubavi treba ostaviti vremena i prostora za razmisljanje.
Kako, zasto i gde je ko pogresio?
Da li je bilo gresaka ili su se samo zvezde pogresno rasporedile?
Svako kome smo ikada pruzili ruku bio je vredan toga, svakako.
To je dovoljan razlog da nikada ne posumnjamo u sebe i u svoj izbor i da nikada ne kazemo bilo sta ruzno o njemu.
Svako ko je bio u nasem zivotu makar i jedan dan, obelezio je taj dan zauvek.
To je dovoljno da zauvek ostane kao lepa uspomena.
Procitah sinoc Didi post, onda jutros Tanjana post, pa opet Didi post.....
I dadoh sebi za pravo da budem Olja Beckovic:)
Svesno i javno ukradoh naslov njene emisije za svoj naslov.
Zasto???
Zato sto je ovaj post bas to!
Reci su nam date da se izrazimo, da kazemo, da pokazemo.
Misli, osecanja, emocije.
Da pohvalimo, da uvredimo da povredimo.
Da se izvinimo, objasnimo, razresimo dileme.
Zbog reci je doslo do rata na blogu.
Didi je branila svoje.
I ostavila mogucnost da reci razrese dilemu.
Javili su se mnogi ali ne i osoba koja je prozvana.
A mogla je.
Jutros je napisala post koji me je iskreno zapanjio.
" Ovde na blogu postoji grupica veštica koje izgleda nemaju sopstveni život pa moraju tuđ da žive."
GRUPA VESTICA!!!!!!
Osoba koja sebe naziva piscem, a ja joj verujem ostavlja los utisak ovom recenicom.
Bar na mene.
"Iako su me i ovde svi čitali ( veštice izgleda najviše ) tamo sam
čitanija.Osim ako ne želimo ovde da se zanosimo pa sami sebi povećavamo
čitanost .Znamo kako ovde sve funkcioniše.Ako brojka pokazuje 200 čita
Vas 30."
Posto nisam svrastana ni u vestice, ni u one koje osoba voli ja cu sebe ubaciti u vestice iz prostog razloga sto ih sve volim i komentarisem cesto.
Jako mi smeta ovo prozivanje kako neki sami sebi povecavaju citanost gomilom komentara.
Koliko se ja secam i ti si funkcionisala na isti nacin, a sada kazes da si veoma citana.
Nemam nista protiv tvojih rezultata na koji god nacin, ali imam protiv prozivanja onih koji imaju trideset komentara od trideset razlicitih blogera.
Jednostavno osecam potrebu da stanem uz njih.
"Budimo realni.Ovo je blog sa malom grupicom ljudi.Pretežno se svi poznaju i na javi."
Budimo realni. Ovo je ogroman sistem sa mnooooogo kvalitetnih blogera. Vrlo malo njih se znaju na javi.
I na kraju, kad neko napise ovakav post, sve i da ima potrebu, da je izazvan, da je nepravedno napadnut, ne sme zakljucati komentare.
Opet ponavljam reci su nam date da se razumemo.
Ovo zakljucavanje ja sam razumela kao recenicu iz jednog naseg filma
"Ja sad idem, a vi se svi ******:((((((
P.s. Ovaj post napisala sam samo zato sto mi nisi dala mogucnost da ti ovo kazem u komentaru na tvom blogu.
Dovoljno dugo sam na blogu da bih sebi dala pravo da napisem ovaj clanak.
Za svo vreme boravka ovde, nikoga ni za sta nisam prozvala.
Kritikovala jesam, ali sa najboljim namerama.
Bila ostra i direktna opet sa najboljim namerama.
Teme bloga nikada nisam kritikovala jer smatram da svako pise ono sta zeli, i ja to pozdravljam.
Ali, ljudi moji, uci na blog i pronaci milion istih komentara tipa 188 lajkova, ja zaista ne razumem!
Bilo je mnogo razmirica na blogu, mnogo nerazumljivih postova, mnogo preterivanja ali me nista od toga nije navelo da pozelim da vise ne dodjem ovde.
Danas kad sam usla, pozelela sam da ugasim blog.
Nema svrhe pisati, ako vam se na naslovnici koja je putokaz do dragih ljudi pojavi milion praznih komentara, i ni jedan vredan odlaska na neciji blog.
Blog nije facebook, nije cet, nije takmicenje aman!
Ovo nije stranica na kojoj lajkovi odredjuju profitabilnost.
Ovo je mesto za opustanje, za druzenje, za pisanje.
Komentari su dobrodosli, prepiske takodje, ali stotine istih komentara ne vrede.
Kako neko uopste moze da pomisli da vredi zato sto ima 300 komentara ako ih sam sebi ispise?
Da se razumemo, ja nemam nista protiv te dece, i one su dobrodosle kao i mi svi, ali red je da se postuje kucni red.
Red je da se i drugima da sansa da se pojave na naslovnici.
Red je da i ta deca nauce sta znaci zajednica, postovanje i kucni red.
Princeze sirene, curo izvini, ali molim te dozvoli da kad udjem na blog vidim i jos nesto osim tvojih 188 lajkova, kopiranja komentara da bi ih bilo vise i praznih poruka.
Prvi i poslednji put na blogu "Na kraju duge" prica o tome sta se nalazi na kraju duge.
Ova prica nema smisla bez
niti bez....
Sta je duga???
Iluzija...
Prelamanje svetlosti
Kapljice kise u borbi sa suncevim zracima????
Ko jos nije cuo pricu o cupu zlata na kraju duge?
O ispunjenju zelje kada prodje ispod duge.
O vilenjacima koji svojim stapicima onima koji veruju crtaju duge da bi po njima hodali?
Da, sve to je duga.... ona sarena tvorevina na nebu koja se pojavi kada se kisa i sunce nadju na istoj putanji.
Kada shvate da imaju bas ono sto je potrebno da bi duga zablistala i ocarala citav svet.
Imaju svetlucavost kapljica, odsjaj u svim bojama, imaju toplinu i imaju svezinu.
Imaju snage da ugase munje, da ucutkaju gromove, da uzburkaju talase i da probude vulkane a da opet budu najlepsi.
Imaju lepote toliko da im svi zavide i da im se dive u isto vreme.
Imaju nesto sto bi pozeleo svako ko ih vidi zajedno.
Imaju jedinstvene delove koji razdvojeni ne znace nista, ali sastavljeni zaustavljaju planetu.
Imaju jedno drugo!
Kada kisa kaze Suncu
"Ti si moje najmoje
Ja sam tvoja najtvoja"
Sunce od srece pretrci celu dugu i dodje do samog kraja gde ga kisa ceka i ljubi svetlucavim kapima stvarajuci nove i nove duge.
Sta se nalazi na kraju duge???
Nalazi se vasa druga polovina dragi moji, nalazi se vase sunce ili vasa kisa, nalazi se deo koji vam nedostaje, bez koga ne mozete hodati po tom mosticu predivnih boja.
"Hvala" rekoh u prazno jer ljubazni cikica vec nestade.
Idem kuci, spremam se, saljem poruku bez imena (vrlo pristojno zar ne?) cekam odgovor i u jednom trenutku ukapiram da nisam rekla ko sam.
Saljem drugu poruku, dobijam odgovor i krecem.
Autobus iz filma "Ko to tamo peva" kasni deset minuta, nadrndani sofer nece da pogleda kartu, sedista k'o u posleratnom bioskopu, temperatura plus cetirsto stepeni, divne bakice sa cegerima punim hrane, decica koja idu za vikend kuci ... i ja!
Ljudi, ja sama u autobusu !!!!!!!
Misko juri otvorenih ociju 25 km na sat, staje svuda gde se pojavi bilo kakva kucica (ne preskace ni napustene), decica pevuse, on psuje a ja putujem... posle sto godina idem busom citavih tridesetak kilometara bezmalo dva sata.
E, sad da ne bude bas sve crno, nije bilo peci koju bi putnici lozili, a nije bilo ni prasica.
Bilo kako bilo, ja stigoh na odrediste. Prvi put u zivotu pesice u tom mestu.
Znam gde treba da idem, ali ne znam gde je to.
Lepo pitam taksistu "izvinite gde se nalazi .....???"
"Nikad cuo!"
"Kako bi me odvezli tamo ako ne znate gde se nalazi?"
"Ne bih te vozio" odgovara uz sarmantni osmeh.
Posle pet ulazaka u pekaru, knjizaru, itd... ja dobih objasnjenje gde da idem.
Stizem.
Ulazim.
Susrecem se sa divnim osmehom vecite devojcice.
Nailazim na srdacnost kao da se znamo sto godina.
Odmah dobijam sladoled, knjige i divne sagovornike za pricu.
Vise puta sam na blogu ponovila, lako je sa dobrima biti dobar.
To sada i istinski potvrdjujem.
Ziva enciklopedija sedi pored mene i rasipa svoje bisere nesebicno, prijateljski od srca.
Ja nemam potrebu za pricom.
Slusam i uzivam.
Shvatam da bih bila mnogo siromasnija da nisam usla u taj autobus.
Shvatam da je vredelo pobediti strah, i izaci iz kuce.
Shvatam da je ovo tek pocetak.
I shvatam da mi prija, da me budi, da me pokrece.
Naravno dragi moji, ovo je samo pocetak, dan se nije zavrsio na sladoledu....
Sta je posle bilo, zavredjuje novi post, kada se "madre" pojavi, a stici ce uskoro verujte mi na rec:)))))
Mesecima samo citam vase postove, a ne pisem nista.
Jednostavno, ne umem da sklopim reci.
Neko mi je pre par dana rekao da su mi pesmice bezvezne, da su mi teme duga, tuga, nja nja nja.
Slatko sam se nasmejala, nije ni svestan, kakva god mu je namera bila da mi je izazvao osmeh veliki onim nja nja nja.
U poslednje vreme cesto razmisljam o zivotu, i o tim nja nja stvarima.
Razmisljam da li bi mi zivot bio drugaciji, da sam se ja rodila drugacija.
I da li sam uopste mogla da se rodim drugacija.
Plod sam jedne nezrele ljubavi, jednog braka koji nije bio ni ozbiljnija veza jer je trajao krace od ozbiljne veze, porasla u rukama moje nane vrlo ostre i zahtevne zene.
Znam, i sada znam da me je volela vise nego svu svoju decu zajedno, ali ja to nikada nisam osetila.
Negde pred kraj svog putovanja ovim svetom, kad sam ja vec bila dovoljno odrasla pitala sam: "zasto mi nikada nisi rekla da me volis?"
Odgovor me je pokosio.
" Imala sam obavezu da od tebe napravim coveka, ja to emocijama ne bih uspela."
Ni danas mi nije jasno, zasto se je toliko plasila da pokaze ljubav, slabost, da pokaze da sam joj draga.
Imala sam ja milion povlastica u odnosu na ostali deo porodice, ali nikada mi nije receno jasno i glasno ni jedno volim te.
Da li je to uticalo na mene ne znam, da li me taj nedostatak prati i danas, ja jednostavno ne umem da zivim bez ljubavi.
Bez ljubavi koja se kaze i pokaze.
Smatram da kad volis, treba to i da govoris, pokazujes, dajes do znanja svakog trenutka na milion nacina.
Kad mi se bebac razboleo, slomola sam se potpuno. Godine njegovog odrastanja, mene su mrvile na komade. Da sam bar mogla da objasnim coveku pored mene kako se osecam. Da je bar umeo da cuje.
Komadi su postajali mrvice, mrvice cestice, cestice prasina.... nisam ni bila svesna da sam se predala.
Ja koja sam uvek bila za borbu do poslednje kapi krvi.
Sad bih da se vratim nazad, ali ne umem.
Jednostavno ne umem, izgubila sam sebe odustala sam.
Izgleda da zivot slabost nece da mi oprosti, izgleda da je to to!
Danas sam ostavila komentar kod Roksane, koji me potakao da napisem ovaj post.
Zaista sam se milion puta susrela sa pricama o velikim ljubavima koje puknu kao case od kristala.
Zasto?
Sve velike ljubavi su u pocetku velike upravo zato sto se nadju dve polovine istog bica. Zato sto se nadju ljudi koji su se citavog zivota trazili.
Nikada nisam bila pobornik lepih, atraktivnih i nabildovanih momaka, ako mi ne daju vise od tog izgleda. Naravno, nemam nista protiv njih, i naravno da bih i ja kao i sve mi, volela da bude "lep ko Bog" ali i da me voli takvu kakva jesam bar koliko i ja volim njega.
Jos od malena sam prilicno svoja, i ne volim fleksibilnost zbog drugih. Umem da volim, da postujem, da podrzim, da oprostim. Ali, zelim da budem ja.
Sve mogu da oprostim u vezi, osim zelje partnera da od mene pravi osobu po svojoj meri.
Bio Ciga u Africi, pa kad se vratio, priča ostalima: - Tamo u ta pustinja niiišta nema, ni travka, ni drvo, ni brdo, sve ravno - sam' pesak! - E? -
Ma da!
I tako ti idem ja, idem, idem, kad iskoči pred mene - lav! Lav
riče, skače, 'oće da me p...ojede! I ja tu krenem da bežim, razumeš, i
popnem ti se na jedno drvo, razumeš, i tu lav skače, skače, riče, skače,
riče, da poludi, razumeš! - Čekaj bre, zar nisi rek'o da tamo nema ništa, ni travka, ni DRVO?! - Ama bre! Lav je to! Nema tu ima-nema!
U nedelju ranom zorom odlucim ja da uradim veliko spremanje.
Mrvica spava, tata i bata nisu kod kuce, odlicna podloga za rad.
Onako mirno popijem kafu, procunjam po blogu i krenem.
U jednom trenutku, sasvim neocekivano zvuk usisivaca nadjacao je jedan urlik, koji bi i ranjenog lava naterao da ozdravi i da bezi. Ne moram da vam govorim da je dopirao iz decije sobe.
Bacam usisivac, ulecem u sobu i vidim moju Mrvicu na podu, sklopljenu kao salvetu u tanjiru pre rucka.
Razgovor tece ovako:
Jaooooooooooooo
Sta ti je?
Jaooooooooooo
Aman govori!
Jaoooooooo
Ovog dela se bas i ne secam najbolje jer sam bila u komi od straha, ali znam da sam je podigla i pocela da vicem da mi kaze sta joj je.
Bolimestomakbolimestomakbolimestomak brzinom svetlosti izgovorila je jedno 6 miliona puta.
Ne moze da sedi, ne moze da lezi, ne zna od cega je boli.
Ne znam ni ja.
Pozovem tatu:
Dolazi hitno Mrvicu boli stomak idemo kod lekara!
Hitno, posle pola sata dolazi bata, tata ne sme kod lekara.
Onako za svoju dusu, u sebi se prisetim cele njegove rodbine a i sire i krenem.
Razgovor kod doktorke:
Gde te boli?
Nigde.
Kako nigde?
Ne boli me.
Cekamo pola sata da je zaboli, nista.
Vratimo se kuci, ne prodje ni deset minuta krece ista pesma bolimestomakbolimestomakbolimestomak.
Ovog puta nas na ulazu cekaju tri pedijatra, dva hirurga, urolog i osoblje cele zgrade.
Pozvala sam sve moguce doktore koje sam znala i rekla ko ne dodje mrtav je.
Svi su dosli.
Svi su je gledali.
I niko nista nije pronasao.
Niti je nju nesto bolelo.
U jednom trenutku promatranja ovog fenomena zvanog moja Mrvica, jedna sestra pocinje da se raspituje kako je u skoli.
Super.
Cele nedelje traju turniri u fudbalu, pratimo sve utakmice.
Gde se igra?
U dvoristu na novom terenu.
A gde ste vi?
Pa na tribinama!!!!!
EUREKA!
Sedela si na betonu cele nedelje, upitam je ja vrlo "neznim" glasom.
Pa nisam samo jaaaaaaaaa
Zahvaljujuci dobrocinstvu mog deteta da ugreje te divne ledene tribine svojim nebitnim delom tela koji ionako ne vidi, ona je sada u krevetu, kljukam je ko guscicu raznoraznim lekicima, merimo temperaturu svakih deset minuta pa opet, ali se pesma bolimestomakbolimestomakbolimestomak vise ne cuje.
Dragi moji, ja jos uvek sredjujem kucu, jer sam sada primarno patronaza pa tek onda cistacica, ovo je pauza dok ona spava, i da znate namerno nisam stavljala citate, jer bi tekst bio preozbiljan.
Dragi moji prijatelji od danas sam mama punoletnog decaka!!!!!!
Ima li ista lepse od osecaja da vase dete raste u coveka, a opet ima li ista bolnije od saznanja da vise nije vas mali misic koji vam se nocu uvuce u krevet i greje svoje malene rucice ispod vaseg pokrivaca???
Svaki roditelj zna sta jedna majka moze da pozeli svom detetu.
Naravno, svu srecu i sve duge ovog sveta samo za njega!
Ovu sam pesmu pronasla na jednom sajtu, i evo prenosim je ovde kao deo cestitke mom malenom:)
"USUDI SE BITI UMJETNIK
Nacrtaj slikovnicu života…
Ja ću ti posuditi boje.
Pa oboji život tako da bude pun šarenih
pustolovina,
oboji pogled na svijet tako da u svemu vidiš nešto
posebno,
oboji dan duginim bojama u trenutke za pamćenje,
a ljubav spektrom osjećaja za koje vrijedi živjeti.
Oboji sebe i sve oko sebe blještavilom osmijeha,
misli oboji toplim, čistim bojama sreće,
vrijeme bojama vedrog neba koje razvedrava teške
odluke,
oboji sebe iznutra i izvana, da zračiš i sjajiš dok
hodaš kroz život.
Puno je boja.
Usudi se biti umjetnik…
Alma Maglajlić, 15 godina "
P.s. Zahvaljujem se ovom mladom bicu na ovako lepim recima:)
RADOZNALA PITANJA MAJCI
Šta je najlepše na svetu?
Ti dok spavaš.
Zašto?
Zato što si ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam
kako spavaš znam da je to jedina slika na svetu koja oslikava mir koji
mi treba da bih bila srećna.
Šta je najveće na svetu?
Tvoje oko. Što stane u njega ne može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj
se nikada bojati onoga što možeš da vidiš pa da hodaš okolo
poluzatvorenih očiju.
Šta je najslađe na svetu?
San. Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko kao što ti to u snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš.
Šta je najteže na svetu?
Najteže je kad čuvaš nešto a ne vidiš da nigde nema onoga što čuvaš.
Šta je najveća prevara?
Najveća prevara je kad dvoje potpuno razjedinjenih ljudi sede za istim
stolom ušuškani u isti stan, isto prezime, jedu zajedno i tako pokazuju
pripadnost jedno drugom. Najveća prevara je kad je između dvoje ljudi
topao tanjir supe jedina toplota koja postoji.
Šta najviše boli?
Usamljenost. Kad neko odluči da živi sam, da sedi samo prema samom
sebi u tu samoću može smestiti bilo šta i iz sebe može izvući ono
najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osećaš se usamljeno, to je
samoća koja blokira čitav život. Sve što radiš protkano je tom strašnom
notom
usamljenosti i grčevitom borbom da se iz toga iščupaš. Usamljenost pored nekoga je najgora samoća koja čoveku može da se desi.
Plašiš me, ne pominješ ljubav! Postoji li ljubav?
Postoji, naravno, zato ti ovo i pričam. Da bi pronašao pravu ljubav
moraš napustiti svaku ljubav – iluziju jer će te one samo činiti
nesrećnim. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.
Pronadji je. Ne mogu tome da te naučim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti
majka i možda ću uvek misliti da te neko, ko je sa tobom, ne voli jer
te ne voli onako kako ja mislim da te treba voleti i onoliko koliko ja
mislim da te treba
voleti.
Zašto misliš da me niko ne može voleti kao ti?
Ni to ne umijem da ti objasnim. Jednog dana ćeš razumjeti. Kad budeš
imao dete videćeš da je to jedina bezuslovna ljubav na svetu,
ljubav sama po sebi koja ne traži, ne pita, ne nalazi opravdanja, ne
moli i ne uslovljava. To je najveća i najjednostavnija ljubav na
svetu.
Stvarno me plašiš.
Ne treba da se plašiš. Samo se čuvaj pogrešnih ljudi,
pogrešnih ljubavi, nemoj da ti čitav život izgleda pogrešno i ti sam
sebi kad se pogledaš u ogledalo.
Čega se najviše treba čuvati?
Ljudi. Biće puno onih koji će te opipavati dok ne vide gde si najosetljiviji a onda napraviti jedan oštar rez i mirno gledati kako
krvariš. Pojedini ljudi više vole da ranjavaju druge nego da leče
svoje rane. Mogu da žive samo ako vide da drugi pate više nego oni. Toga
se čuvaj.
