05.12.09
Pa to ti je nepravda....
Podjem...
Pa stanem....
Prestanem.
Ćutim....
Osluškujem.....
Ništa ne čujem.
Gledam....
Tražim.....
Ne vidim.
Pitam....
Čekam....
Tišina.
Okrećem...
Prevrćem...
Shvatam!
Čitam...
Ne pišem...
ĆUTIM!!!!
Jednostavno nemam šta da napišem. Razmišljam, i shvatam da se tuga najlakše opisuje. Da za nju ima reči koliko hoćeš. Ali, čemu tuga kada odgovora nema. Ili ga ima, ali nema replike na odgovor.Jednostavno se sve zna i bez reči.
Pokušavam da objasnim, nešto neobjašnjivo, odnosto nešto sasvim jasno. Nešto što uopšte ne zavisi od mene.
Koliko puta sam pročitala, bori se, ne odustaj, traži, sve je u tvojim rukama....
Ali ne!!!! Postoje stvari koje jednostavno ne zavise od nas. Koliko god se mi borili, želeli, koliko god sebe dali, postoje situacije koje ne zavise od nas.
"I naprosto se tuga desi..."
I naprosto nas parališe, izdvoji iz celine i onda lomi...mrvi.... melje....
I mi tu ne mozemo nista.
I onda pišemo, bolujemo patimo... I svi to znaju, osim onih koji su odgovorni za naše stanje. Onih, koji ustvari jedini znaju kako se osećamo.
Pitamo se zašto, gde smo pogrešili, šta smo uradili ili šta nismo uradili, vraćamo slike milion puta u glavi... Sve do trenutka kada nam se odgovori nametnu sami! Kada nam neki nečujni glasic dovikne da nije do nas.
Trenutak prosvetljenja, najbolniji trenutak kada spakujemo svoje emocije i odemo u svoj svet gde nema ničega.
Gde se ne pitamo ništa, jer sve znamo. Gde ne tugujemo, ne plačemo, gde ničega nema.
Slike se više ne smenjuju, godišnja doba miruju, srce kuca tek toliko da pokaže da smo živi....
Živi...u svetu ravnodušnosti.... neosećanja... ništavila!
Ima li ičeg goreg od smrti.
Ima!
Ravnodušnost!
Ne dozvolite sebi da dodjete u stanje ravnodušnosti. Da dodjete u situaciju da ništa ne osećate. Ne dozvolite sebi da mrtvi proživite život.
Koliko god bolelo, shvatite da život prolazi, da se menja.... da se godičnja doba smenjuju...
Da oblaci sakrivaju Sunce
Da kiša asocira na suze...
Na bujice
Na poplave...
Ali da posle toga
Sve što ostane
Bude čistije...
Da je nebo posle kiše
Vedrije...
Da sneg zatrpa puteve...
Da zaveje tragove
Da sakrije boje
I sve pretvori u belo...
Ali da daje mogucnost
Da napravite nove tragove
Da naslikate sebi novu sliku
Da Sunce jednog dana
Otopi sneg
I da svetu ponovo vrati boje.
Zivot je nepravda!!!!
Ali raširite ruke....
Pustite tugu, bol... ravnodušnost
Pustite da izadju...
Da odu...
Samo raširite ruke....
Rasirene ruke primaju.
Nista ne možete zadržati na silu...
Ali, nemojte na silu ni terati
Ono što vam dolazi.....
SAMO RAŠIRITE RUKE!!!!!
