27.05.09
S R E C A
Domaćica je juče dala domaći zadatak.
Tema, jednostavna, laka, ma može se napisati na
malom odmoru pre časa.
Nema nepoznatih likova, nema zapleta, nema
stranih reci.
Jednostavno i lako:
S R E Ć A
Često imamo osećaj da baš nas sreća nekako
zaobilazi. Da su svi oko nas srećni, samo nama uvek sreća
izmakne. Uvek nam malo treba i uvek nam baš to malo
nedostaje. I tako, većina nas provede život u ubedjenju
da jednostavno nema sreće, ili ga prati loša sreća.
Razmišljajući sada ovako kako pišem, ja sam sigurna
da sreća definitivno nema moju adresu, i da me redovno
obilazi u velikom luku. Često se pitam zašto? Zašto baš
mene? I zašto uopšte nekoga?
A onda razmišljam malo drugačije.
Šta je sreća?
Kako se javlja?
Da li se uopšte javlja ili je trebamo prepoznati?
Osetiti možda???
- Hladna zimska noć. Velika bela dvorana. Mnogo
svetla, mnogo ljudi, suze i smeh pomešani.
Trenutak kada mi neko, ne sećam se ko, spusta u ruke
jednog malenog drekavca, koji me gleda ogromnim crnim
okicama.
Vise mi nije hladno, ništa me ne boli..... čudan osećaj
u stomaku... osećam ga i sada posle toliko godina.
- Topla i sparna septembarska noć. Mnogo sladoleda,
mnogo galame, i onda opet bela dvorana. Sve se odvija
kao na filmu, nemam vremena ni da pitam o čemu se radi,
a već me gledaju najlepse plave okice ... da baš one koje i
danas samo sa jednom suzicom dobiju sve što požele.
- Divno septembarsko jutro. Uzbudjenje kao pred
diplomski ispit na fakultetu. Mali čovek sa dlanom u mom
dlanu, sa istim ogromnim, radoznalim, crnim okicama
nestaje u gužvi školskog dvorišta, dok se moje oči pune
suzama natapajući onaj isti osećaj u stomaku.
- Kada su plave okice prvi put videle klupicu u školskom
dvorištu, meni je sve bilo poznato osim onog osećaja u
stomaku koji se ćesto javljao.
- U medjuvremenu se mnogo toga dešavalo.Bilo je
mnogo osmeha, mnogo suza, mnogo uspona i padova.
Mnogo noći i dana, jutra i večeri. Mnogo pitanja,
pogrešnih odgovora, lažnih obećanja i kajanja. Mnogo
pomoći, ali i nerazumevanja, svega i svačega. I onog istog
osećaja u stomaku.
-A onda se desilo. Ne znam kako, ni kada ni odakle.
Jednostavno se desilo. Pojavila se duga i sve slila u onaj
osećaj u stomaku.
- Predivno junsko veče. Mladost i lepota na jednom
mestu. Prvi put obrijani, prvi put našminkane... polažu
svoj prvi ispit u životu. Moj maleni čovek proslavlja kraj
najbezbrižnijeg perioda odrastanja.
Ispraćam ga sa suzama u očima, ali suzama radosnicama i
onim istim osećajem u stomaku. Samo što sada konačno
znam šta taj osećaj znači.
Sada znam da sreća ne dolazi kao gost. Ne kuca na
vrata, ne javlja se i ne predstavlja se.
Sreća se oseti i prepozna, srcem, dušom osećajem.
Sreća se živi kroz naše mališane.
Sreća se udiše nečijim dahom.
Sreća se pije sa nečijih usana.
Sreća se ogleda u nečijim očima.
Sreća se umiva suzama radosnicama.
Sreća se greje toplim dlanovima.
Sreća se srećom hrani.
Sreća od sreće raste.
Sreća sreću čuva.
I sada, posle svega ovoga, koliko god mi ponekad bilo
loše, koliko god padova i gubitaka u životu imala, koliko
god mi nepravdi drugi doneli ja znam šta je sreća.
Sreća je svaki njihov osmeh, i svako njihovo dobro
jutro.
Sreća je ono što sam imala.....
Sreća je nada da ću opet imati....
Sreća je mnogo dobrih ljudi oko mene
Sreća je svaki novi dan
Sreća je svaka izbegnuta nesreća....
Sreća je osećaj koji nosimo u sebi. Osećaj koji spava.
Od nas zavisi kada ćemo ga i koliko često buditi. Mislite
o tome kada sledeći put kažete da vas sreća uvek
zaobidje.
O sreći može pisati svako od nas.
Ja bih prozvala sve ljude da pišu o sreći, ne samo
danas nego svakodnevno.
Da svi žive svoju sreću i da se hvale i ponose svojom
srećom.
Evo za pocetak, neka nam o sreći pišu oni za koje sam
sigurna da to zaista jesu.
NASTASJA
Ona je dugo, nesebično delila svoju sreću sa
blogerima, a onda otišla da živi svoju bajku.
Sigurna sam da njena Kraljevska priča, nikoga neće
ostaviti ravnodušnim.
Devojčice, piši!
ILUZIJA
Osoba koje dugo nema, a koja nedostaje jako.
GOST
To je jedna divna osoba, koja je meni ranije svraćala u
goste. Osoba koju su svi blogeri voleli i rado čitali, jer
su njeni komentari bili jako lepi postovi. Poslednji put
kada se javila rekla je da je srećna, da neće nestati, da
misli na nas. A onda je nadam se otišla sa svojom srećom.
Sada je pozivam da sreću podeli sa nama.
TALAS
Sigurna sam da ribolov nije jedina sreća u tvom životu.
ANDJELKO
STEPSKI
PATOS.........
P.s. Danas sam posebno srećna što je moj blog
osvanuo okupan duginim bojama.
Sve zasluge, i ogromnu zahvalnost dugujem Talasu!
HVALA!
