14.01.11
Mika....ko zna koji put govori umesto mene
06.01.11
Badnje vece....
Mika Antic
U to ime svim mojim Blogogradjanima cestitam Badnje vece, i Bozic.
Provedite praznike sa onima koje najvise volite!
I specijalni poklon od mene za sve koji misle da srecni krajevi ne postoje....
SRECNO VAM BILO!
04.01.11
Nova Godina.....
Pre pocetka posta zelim svima da cestitam Novu Godinu.
Da pozelim svima sve sto zelim i sebi...
Za vise od toga... morate sami:)
Nova Godina!
Euforija koja prsti nedelju dana pre doceka.
Gde je docekati, sta obuci, sta kome kupiti....
Hrana, hrana, hrana.... nikad dosta spremanja uoci doceka.
Jos ovo, i ovo... i ovo....
Docek... ludilo, vatromet....
Sve najbolje, puno zdravlja srece i para
Hvala takodje....
Ijuju, ihaha.....
I... prodje i ta luda noc.
Mamurno jutro, mrzovoljni pogled.... mucnina od hrane i pica... i od vesti na televizoru.
U Novogodisnjoj noci dogodilo se toliko saobracajnih nesreca...
Ugasilo se mnogo mladih, premladih zivota koji jos nisu ni poceli.
Policija privela toliko (opet) mladih ljudi zbog tuca, ubistava ili kolicine alkohola u krvi...
Na rafovima od jutros nove cene... naravno vece.
Vecina preduzeca praznuje do daljeg...
Strajkovi, protesti... glad i beda....
Dragi moji, gde su zelje, osmesi i euforija od prosle noci.
Gde su zelje za puno srece, radosti, para i zdravlja?
Gde su ljudi, gde je osmeh????
Da se razumemo, nisam pesimista, nikad nisam ni bila, uvek verujem u bolje ali me sve ovo navodi na onu poznatu Ekremovu recenicu:
"ETO TI GA BATE"
28.12.10
Carobno putovanje.... Jovan rece cetvrti dan
Ja cu i danas na pocetku pozvati sve koji su vec dobili kartu, a jos uvek se nisu prepoznali, ili se nisu ukrcali da doplove do nas i zauzmu svoja mesta.
Prva karta danas ide mojoj cercici, vecitom sanjaru, uvek zaljubljenoj i uvek nasmejanoj curici, koja inace voli da putuje
Nova drugarica, koja sebe prepoznaje u nama.
Nama ne treba vise da bi bila deo naseg tima.
Na putovanje ce poneti svoju novu....
Koja ce kad se vrati odlicno krasiti njen novi dom.
Nas novi prijatelj koji voli i zna da kuva na putovanje nosi svoj alat...
Jos jedna nova drugarica bez stalne adrese, sa divnim komentarima, imenom sa dva N, i prtljagom po zelji moze doci po svoju kartu...
Ja cu joj je licno uruciti:)
Na redu je osoba koju je tesko opisati i u tri posta, zamislite kako bih onda u dve recenice.
Andjeo poslat na zemlju, da oplemenjuje ljudske duse, da ih uci pravim vrednostima i da bude pravi prijatelj svima.
Kartu joj urucujem ja preko svog naroda milog. 
Drugari, javljajte se sami...
Vec je guzva, pa moze da se desi da nekoga ne pomenem a to ne bi bilo u redu zar ne?
Javite se svi ste dobrodosli!
27.12.10
Treci dan...
Clanak koji je jutros trebao da izadje nije izasao.
Kad sam usla da proverim, pisalo je clanak uspesno obrisan!
Posto i kod mene svracaju duhovi, molim lepo da se jave da se druzimo umesto sto brisemo clanke.
Hvala.
Do njegovog javljanja, nastavljamo putovanje....
Prvu pozivnicu danas upucujem jedinom profesoru kod koga i ocevi rado idu na roditeljske sastanke.
Zasto?
Zato sto on, iako je filozof, decu ne uci da budi samo filozofi, nego kompletni ljudi.
Hvala mu na tome.
Profesore, vreme je da nam se pridruzis.
Zajedno sa profesorom pozivam i dve uciteljice...
Divne humane i neponovljive...
Jedna sa imenom iz bajke
Koja se ni sa putovanja nece vratiti bez...
I druga, koja je slicna meni cak i po niku, jer je nevidljiva, a sa kojom ja rado ali na zalost retko
Jedna moja dusica, a nasa drugarica je otisla daleko... predaleko zato sto je srce odvelo cak tamo.
Gledajuci globus, jeste daleko, ali vireci u srce, ona je ovde sa nama... na putovanju...
Od prtljaga nosi svoj divni cvetic da nam ulepsa zimske dane...
Osoba koja me uvek rasplace, i koju kao i Nesanicu skoro nikada ne komentarisem jer naprosto nemam sta da kazem
sa sobom nosi svoju veru i svoje cekanje.
Jedna i JEDINA!
Uvazeni pisac a uz to i carobnjak
Nosi svoj carobni pribor za carobna pisanja:))))
Putovanje se nastavlja...
Pakujte se svi!
26.12.10
Carobno putovanje se nastavlja....
Kao prvo, pozivam sve putnike koji juce nisu bili spremni, a karte su vec dobili da nam se danas prikljuce :)
Ostali... krecemo!
Osoba kojoj sada urucujem pozivnicu je jedna od onih kojima skoro nikada ne ostavljam komentar.... samo zato sto nemam sta da dodam....
Dugo sam se premisljala oko slike.
Ova...
ili ova....
A onda sam shvatila da ce se sa ovom najlakse prepoznati....
Od prtljaga moze poneti samo svoje stihove....
Necemo je muciti, pusticemo je da se naspava:))))
Sledeca stanica je mesto gde zahvaljujuci Maloj Garavoj suncokreti uvek cvetaju:)
Njemu umesto prtljaga nosimo
I ovaj jastuk da je njegova mala uvek blizu njega....
Sledeca nasa putnica.....
Rece da ne moze dugo biti sa nama....
Ljubav ce je pozvati:)
Osim osmeha i vere od prtljaga joj ne treba nista!
Osoba koja pise najduze komentare zasluzuje najvise mesta i u pozivanju zar ne?
O njoj mogu pisati jos tri posta, ali necu....
Znam da bi ona najradje ponela neku knjigu, ali bas ne dam...
Ponece samo kisobran, da joj se nadje....
Neko ko ima divnu baku i uz to odlicno leti ( proverila ja sinoc)
Od prtljaga nosi svoj...
I za kraj danasnjeg ukrcavanja.. kao jagodica na torti
Osoba sa velikim M koju ne umem da opisem.
Carobna osoba na carobnom putovanju.
Rekla je da joj prtljag ne treba, bitno da se putuje...
Kad je tako.... POKRET!
25.12.10
Carobno putovanje....
Dragi moji Blogogradjani ove godine, ja ne dolazim kod Vas, nego putujemo svi zajedno:)
Krecemo sa oblacima
Na krilima Andjela.....
Pratimo dugu naravno.....
Sve do njenog kraja....
Od prtljaga mozete poneti samo najosnovnije, zbog tezine razume se:)
Za pocetak, ovogodisnjeg putovanja, slozicete se moramo prvo misliti na naseg novorodjenog Malog Princa i prvo moramo spakovati njegov prtljag
Tata i mama od prtljaga mogu poneti dobru volju i svoju ljubav:)))))
Jedan nas prijatelj, koji nikako da se skrasi na jednom mestu.....
moze poneti samo ovo....
I zaustaviti se na istom mestu gde smo i svi ostali.
Neko je pozeleo da cepa cipele.... sto u danasnjoj krizi nije pametno :)))
Od prtljaga moze poneti svoje plesne....
Uz obecanje da ce ih dobro paziti.
I kad smo vec kod crvenog....
Jedna divna osoba koja nas cele godine hrani raznim djakonijama
Sada moze poneti samo...
Veruj mi na rec vrlo su udobne za hodanje po dugi... imam iste takve samo teget:))))
Jedan nas prijatelj, od prtljaga ne nosi nista....
Njemu usput moramo pronaci adresu.....
Gde ce se nastaniti, jer jos uvek nije stanovnik Blogograda.
Dragi moji prijatelji, prepoznajte se, pomozite drugima da se prepoznaju, cekirajte karte i polazimo!
Ostale blogogradjane ukrcavacemo usput...
P.s.
Ovo putovanje pocinje sada.... i traje sve do ponoci 31. decembra.
Obilazimo svet i ne stajemo dok ne pokupimo sve nase drugare.
Vazi?????
22.12.10
Pravi macan
Pravi macan jos od malena razmislja ovako:
I naravno u skladu sa tim i ponasa se bas tako.
RAdi na sebi vodeci racuna o jako bitnim stvarima:)
Ispituje razne mogucnosti i uci...
Razmislja....
Zaljubljuje se....
Da bi na kraju shvatio da je njegova ljubav neko koga jos nije sreo.
Neko ko ce umesto njega raditi sve dok ce on .....
I kao sto samo on moze i zna..
Iskoristi svo svoje umece zavodjenja
Svoj pogled kome se ne mozete odupreti ni da hocete
Iskoristi pomoc prijatelja....
Dobije sta god da je pozeleo
I uziva do kraja zivota....
ZATO STO JE LAV I ZATO STO MU SE MOZE!!!!!
22.12.10
Pravi macan
Pravi macan jos od malena razmislja ovako:
I naravno u skladu sa tim i ponasa se bas tako.
RAdi na sebi vodeci racuna o jako bitnim stvarima:)
Isoituje razne mogucnosti i uci...
Razmislja....
Zaljubljuje se....
Da bi na kraju shvatio da je njegova ljubav neko koga jos nije sreo.
Neko ko ce umesto njega raditi sve dok ce on .....
I kao sto samo on moze i zna..
Iskoristi svo svoje umece zavodjenja
Svoj pogled kome se ne mozete odupreti ni da hocete
Iskoristi pomoc prijatelja....
Dobije sta god da je pozeleo
I uziva do kraja zivota....
ZATO STO JE LAV I ZATO STO MU SE MOZE!!!!!
18.12.10
Odgovor na Talasov komentar
HODANJE PO VODI
U jednoj porodici rodila se dva decaka. Jedan je bio sasvim zadovoljan zivotom koji su mu roditelji omogucili, ali drugi nije mogao s tim da se pomiri, hteo je nesto vise i otisao je u svet da nauci da hoda po vatri i vodi.
Posle mnogo lutanja i trazenja, naisao je na majstora ovih vestina, i on je prihvatio da ga poducava. Ucenje je, medjutim, potrajalo, a za svo to vreme on nije odlazio kuci. Svi su vec mislili da je propao trceci za svojim snom.
Jednog dana, dva brata su se nasla na istoj obali jedne reke u isto vreme, ali kako su prosle mnoge godine od kada se nisu videli, nisu se medjusobno prepoznali. Obojica su htela da predju na drugu obalu.
Preko reke je vozio camac na koji je cekalo nekoliko ljudi.
Kada je camac stigao nije mogao da prihvati sve putnike. Za brata, koji je vodio uobicajen gradjanski zivot, naslo se mesto u camcu, a ovaj drugi je morao da ceka sledecu turu. Nije mu se ta mogucnost dopala, pa kako za njega reka nije bila prepreka, on je krenuo pored camca hodajuci po vodi.
Svi ljudi u camcu i na obali, koji su to gledali, bili su, razumljivo, zadivljeni posmatrajuci nesvakidasnju vestinu. "CUDO" govorili su. Kad su stigli na drugu obalu, covek koji nije prepoznao svog brata, izasavsi iz camca pridje cudaku i sjajnih ociju upita:
"Gospodine, koliko ti je vremena trebalo da naucis da hodas po vodi?"
"Dvadeset godina" odgovori sav ponosan.
"OH" ugasi se sjaj u ocima onog sto je pitao.
"A ja sam camdziji dao jednu novcanicu.
VEZBAO SI DVADESET GODINA DA BI USTEDEO JEDNU NOVCANICU?"
Talas, vodeni prijatelju, slozices se da sve dok tako razmisljaju ljudi nikada nece nauciti da hodaju po vodi.
Pozdrav!
16.12.10
Posle ovoga sta reci??????
Nemoj da mi uputiš višenijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.
Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju…
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče…
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi pokloniš nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.
Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku…
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.
Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju…
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.
I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.
Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju…
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.
Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.
Dragana Konstantinović
15.12.10
Potrebno mi je....
POTREBNO MI JE
Potrebno mi je mnogo sunca,
i to noću, jedno da me susreće,
jedno da za mnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.
Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči,
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.
Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.
Desanka Maksimović
04.12.10
Zar je vazno ko je kriv kad se vec sve to desi....
Sasvim obican zivot
Sasvim obican dan
Sasvim obicna ulica
I neobican pogled.
Neko koga odavno poznajemo
Neko koga prvi put vidimo
Neko ko je sam
Neko ko nije sam
Neko ko trazi
Neko ko nalazi....
Neko sa tim pogledom
U jednom sasvim obicnom danu
Iznenada okrene nas zivot naglavacke.
Koliko sam ovakvih prica procitala ovde na blogu?
Koliko vas je prozivelo moj uvod?
Koliko vas jos uvek zivi bas u toj prici?
Niko od nas ne zna kada ce, i gde da mu se desi ovako nesto. Niko od nas to ne moze da planira, ali ni da spreci. Nekome to dodje kao blagoslov, vecini kao kazna.
Zasto kazna?
Zato sto to toliko jako osecanje porusi nas svet, okrene nas naglavacke i onda nestane. Plane u trenutku, u trenutku se i ugasi.
Sumski pozar plane bez najave napravi ogromne stete, i na kraju se ugasi.... Neko vreme se oseca dim u vazduhu a onda se sve vrati na svoje, ali sume vise nema.
Tako je i sa osecanjima, ljudi se naviknu na gubitak, ali osecanja se vise ne bude.
Koliko vas je porusilo svoje ustaljene zivote zbog ovakvih trenutaka, a onda ostalo bez toga?
Koliko vas je doslo u iskusenje da sve napusti i ode na kraj sveta zbog nekoga ko je posle par meseci nestao uz objasnjenje da to nije to?
Koliko vas je dozvolilo sebi da se ponovo zaljubi bas tako...
I koliko vas to isto moze da oseti vise puta u zivotu?
Sto se mene tice, za mene je takav osecaj jedinstven i nemoguce ga je osetiti vise puta.
Cak i da pustimo nekoga u nas zivot mislim da bi to bio kao utesna nagrada, a to nikome nije dovoljno zar ne????
I jos jedno pitanje iz naslova:
Kakva su osecanja kad se vec sve to desi...
Da li ljubav prelazi u mrznju, ili i dalje volite?
Da li osudjujete ili pokusavate da razumete drugu stranu?
03.12.10
Ljubav.... precica za raj i za pakao...
Ljubav...
Vecita inspiracija
Neiscrpna tema
Precica za raj
Precica za pakao
Najveci osmeh
Najiskrenija suza.
Ljubav... zivot u jednoj reci.
Nema osobe koja nije pisala o ljubavi. U dnevniku u osnovnoj, na zidu skole, na fasadi zgrade.... na obicnom papiru, na pergamentu... cak i na zidu pecine.
Nema osobe koja nije dobila aritmiju zbog necijeg pogleda, koja nije ludovala, koja se nije smejala i koja nikada nije plakala bas zbog tih ociju.
Svako je u zivotu bar jednom voleo... i bio voljen. Svako je osetio i srecu i bol... bio u raju i u paklu.
I svi pisu o tome, sto znaci da su preziveli!
Zelim da znam sta je to sto nas sacuva u zivotu posle ljubavi?
Da li je to:
Zelja da dokazemo da nas ne boli
Potreba da nekome vratimo svu bol
Jednostavno prihvatanje da zivot ide dalje
Ili samo nada da ce se jednom ponovo pojaviti duga i da ce on ponovo koracati po njoj sa nama?
