05.02.12

Koliko malo treba da se dno dotakne opet i opet

Objavljeno na Generalna | 12:30


   Godinama se vec borim sa necim sto ne mogu da formulisem.
   Sa necim sto napada iznenada, s ledja , oduzme dah i ne da vremena da se snadjem.
 
   Ima dana kada uspem da osetim kako se sunja, vremenom sam razvila onaj osecaj nindze kada tisina govori pazi se, i tada ga jednostavno sapletem pre udarca, ali ima i onih dana kada taj instikt nindze zataji pa me onda povuce tako duboko da mi grudi pucaju bez vazduha.
   
   I ne traje to dan ili dva, to traje vec deset godina. U pocetku sam mislila da mi ne moze nista, a onda sam, ni sama ne znam kada, priznala da je protivnik ako ne jaci onda bar jednako jak koliko i ja.
 
   Zasto sve ovo pisem?
 
   Nije me bilo danima na blogu.
   Propustila sam zaustavljanje planete, Nastasijin rodjendan cak ni rodjendan svog deteta nisam proslavila kako treba.... a sve to zbog toga sto  se planeta zaustavila na najgori moguci nacin.
    Otac moje dece otisao je na posao sasvim normalno a vec nekoliko sati posle toga javljeno mi je da mu je zivot u opasnosti.
     Zakljucana ordinacija.
     Doktorov glas "Uradili smo sta smo mogli, prognoze ne postoje. Idite ovih dana dalje mozda oni nesto mogu da urade kasnije"
     Zavod, kao i uvek i svuda, kaze da smo zakasnili, putni nalog mozemo dobiti tek sutra.
     E, zato ja volim lavove, zato sto se u takvim situacijama pretvorim u lava u najgorem obliku, zato sto sam sa tri reci i pogledom koji ne bih zelela nikada da vidim u ogledalu, dobila nalog istog dana. 
     Tamo gde smo poslati, ljudi ne mogu da veruju da sam cekala nalog, da hitnom nismo dopremljeni odmah,  odvode ga odmah u salu, operacija, cekanje i neizvesnost.
      Ne znam da li da verujem da sudbine postoje, da neko odozgo gleda i nagradjuje, ali sve je proslo dobro.
      Oporavak ce biti dug, ali nadamo se da ce biti dobro.
 
      Sad se vracam na pocetak price.  
 
      Onog trenutka kada sve prodje lav u meni se pretvori u plasljivu srnu koja ne zna da nadje put.
      I to je ono najgore, to je ono sa cim ne umem da se izborim.
      To je ono sto me drzi u stanju mrtvila vec godinama. Osecanje koje ne umem da opisem, a koje mi ne da da zivim. 
      Svaka situacija me vrati tri koraka nazad, i pokaze mi koliko sam ustvari mala pred zlom koje vreba na svakom koraku.
     
     I.. da, ovo je samo uvod u ono o cemu zelim da pisem, ako sakupim dovoljno snage za to.