23.05.11
Nja nja nja....
Mesecima samo citam vase postove, a ne pisem nista.
Jednostavno, ne umem da sklopim reci.
Neko mi je pre par dana rekao da su mi pesmice bezvezne, da su mi teme duga, tuga, nja nja nja.
Slatko sam se nasmejala, nije ni svestan, kakva god mu je namera bila da mi je izazvao osmeh veliki onim nja nja nja.
U poslednje vreme cesto razmisljam o zivotu, i o tim nja nja stvarima.
Razmisljam da li bi mi zivot bio drugaciji, da sam se ja rodila drugacija.
I da li sam uopste mogla da se rodim drugacija.
Plod sam jedne nezrele ljubavi, jednog braka koji nije bio ni ozbiljnija veza jer je trajao krace od ozbiljne veze, porasla u rukama moje nane vrlo ostre i zahtevne zene.
Znam, i sada znam da me je volela vise nego svu svoju decu zajedno, ali ja to nikada nisam osetila.
Negde pred kraj svog putovanja ovim svetom, kad sam ja vec bila dovoljno odrasla pitala sam: "zasto mi nikada nisi rekla da me volis?"
Odgovor me je pokosio.
" Imala sam obavezu da od tebe napravim coveka, ja to emocijama ne bih uspela."
Ni danas mi nije jasno, zasto se je toliko plasila da pokaze ljubav, slabost, da pokaze da sam joj draga.
Imala sam ja milion povlastica u odnosu na ostali deo porodice, ali nikada mi nije receno jasno i glasno ni jedno volim te.
Da li je to uticalo na mene ne znam, da li me taj nedostatak prati i danas, ja jednostavno ne umem da zivim bez ljubavi.
Bez ljubavi koja se kaze i pokaze.
Smatram da kad volis, treba to i da govoris, pokazujes, dajes do znanja svakog trenutka na milion nacina.
Kad mi se bebac razboleo, slomola sam se potpuno. Godine njegovog odrastanja, mene su mrvile na komade. Da sam bar mogla da objasnim coveku pored mene kako se osecam. Da je bar umeo da cuje.
Komadi su postajali mrvice, mrvice cestice, cestice prasina.... nisam ni bila svesna da sam se predala.
Ja koja sam uvek bila za borbu do poslednje kapi krvi.
Sad bih da se vratim nazad, ali ne umem.
Jednostavno ne umem, izgubila sam sebe odustala sam.
Izgleda da zivot slabost nece da mi oprosti, izgleda da je to to!
Jedino sto jos uvek umem je da volim.
Da kazem, pokazem, oprostim i dam drugu sansu.
Ko zna, mozda je i zivot meni nekada ponudi:)
