19.02.09
Samo toliko....
Danas opet pada sneg. 
Volim sneg.Volim ga dok pada, dok je sve belo i cisto, dok su noci svetle, narandzaste, od snega i ulicnog svetla. Volim da putujem nocu kad ima snega. Tada su noci posebno lepe. Ustvari, imam osecaj da je cele noci sumrak, da je zora....
Ne volim da izlazim po snegu. Ustvari, plasim se. Plasim se padova, a padnem obavezno. Ne umem da hodam po klizavici.
Danas idem kasnije na posao. Sedim pored prozora, gledam sneg i razmisljam. Verovali ili ne, razmisljam o sebi. O vremenu koje je iza mene. O raznim dogadjajima i situacijama. O ljudima.... neljudima... O osecanjima... O tragovima...
Postavljam sebi pitanja, dajem odgovore...zadovoljna sam...nisam zadovoljna....
Pokusavam da razgovaram sa meni dragim ljudima. Pokusavam da razgovaram sa sobom.Imam hiljadu ideja, ali nemam volje da ih realizujem. A opet, ne mogu vise ni da ih drzim u glavi. Previse ih je, tesno im je. Nisam navikla da ne uradim ono sto zamislim. Nisam navikla ni da ne zamisljam. Nikad nisam pustala da me reka samo nosi. Uvek sam plivala, bas tamo gde sam htela, i stilom koji je meni odgovarao. Osecam da me voda ponovo zove. A opet.... nemam snage da zaronim ponovo. Voda je suvise hladna kada plivamo sami. Kada plivamo ne znajuci gde su obale. Kada nema obala.
Ne znam. NE ZNAM! Ovaj sneg me smiruje, dok ga gledam ovako. Misli su mi jako nemirne, kovitlaju kao pahulje na mnogo strana, sudaraju se, tope pre vremena, ali na kraju se sve polako spuste na tlo i formiraju beli tepih. Tepih mojih nadanja, na kome samo hvale tragovi mojih obala.
Samo toliko mi treba da zaplivam ponovo.
